Istina o nemanjicima !

[Zvek_Zivi_Cetinjanin]

Ovaj tekst dolje je napisala Srpkinja (zena koja kosi srpom) koju svi znate, Isidora Bjelica.


Isidora Bjelica:
Simonida Nemanjic, od silovane djevojcice do - zaklete monahinje!


Симонида се у петој години удала за краља Милутина, који ју је силовао у десетој...
Да ли је Симонидин случај пример опскурне педофилије и злоупотребе девојчице у политичко-сексуалне сврхе,
или је Симонида временом постала та која је целу ствар држала у својим рукама?



Симонида Немањић


Српски краљ Милутин, деда Душана Силног и отац Стевана Првовенчаног, имао је очигледно један посебан однос према женама. Био је велики љубимац женског рода. Али, и дан-данас не схватам како је могуће, упркос толиком ктиторству и даровима цркви, да је после свега проглашен за свеца.
На извсстан начин, прича о Симониди је више прича о Милутиновој контроверзи, на чијем су се историјском примеру ломиле многе умне главе.
Међутим, кренимо од почетка, од утробе Иринине, жене Андроника Другог, византијског цара. Ирина, о којој ће после бити доста речи, спадала је у оне лепотице што тешко носe децу. Већ је два женска детета изгубила у раним месецима трудноће када је поново занела.
По старом обичају, који је дуго важио у Грчкој, а негде га чак и данас упражњавају, научишe је да истовремено упали свеће испод икона дванаест апостола, па која се последња угаси - да по том свецу да детету име. Свећа је најдуже горела исиод икона апостола Симона и игуман рече да ће дете бити Симон или Симонида. И како књиге кажу, то је било прво дeтe које је родила. После рођeња Симониде, Ирина више није имала проблема са трудноћом и цару је родила после синове - наследнике.
Лета господњег 1297., био је страшан земљотрес у Византији. Рушиле су се куле и гинули људи. Поред земљотреса, цар је имао још један велики проблем. Сукоб са српским краљем Милутином, који је био ушао исувише дубоко у његове поседе, па му је био стална опасност и мач над главом. Покушао је цар да ствар реши на бојном пољу, послао је он на Милутина свог најбољег и најхрабријег војсковођу Михаила Главаса, са јаком војском. Али, Главас, неустрашив и одважан, био је до ногу потучен, а војска разјурена. Застрашен српском силом, Главас је сам саветовао цару да нађе неки начин да са "лудим и храбрим српским краљем склопи мир због турске опасности".
Уместо да јурне у нови рат против Милутина, цар је, по добром старом византијском обичају, решио да непријатеља претвори у пријатеља, тако што ће га произвести у зета. Да рат женидбом претвори у трајан мир. Ова најделотворнија солуција византијске царске политике имала је само једну ману. Сестра царева Евдокија, која је била удовица трапезунтског цара, није имала намеру да се уда за "тог варвара и манијака". Тај брак је сматрала одвратним и бласфемичним, а Милутина - варварином и манијаком. Евдокија је поред напада на његове карактерне особине, будући верница, била ужаснута и згранута чињеницом, да би она заправо била његова четврта жена, што православље нити дозвољава, нити толерише, нити благосиља.
Краљ Милутин је, дакле, успео да произведе три невероватна "греха". Први: да из манастира извади девицу, и да је отме и ожени, а да је потом отера. Затим, да узме сестру жене свога брата, што црква такође анатемишс и не дозвољава, и на крају ступи и у четврти брак. Све је то ништа, према томе да је несрећна Симонида имала пет година када је овај купопродајни женидбени уговор направљен.
Замислите оца који нуди своју кћер од пет година и замислите човека који у својој 44 години на то пристаје. Наравно, у овом уговору, а заиста је о уговору реч, пошто ћу његове детаље касније у потпуности изложити, и са једне и са друге стране било је речи о томе да до женидбе дође оног тренутка када девојчица постане пунолетна. То, наравно, није значило када Симонида напуни 18 година већ напротив, 12...
Милутин је на то пристао. Зачудо, цела ова ствар за њега је изгубила политички значај и добила еротски и емотивни. Милутин је напросто био распомамљен за том девојчицом. Њеном кожом, косом, очима и благошћу. Желео је више од било које земље или блага. После дуго времена, у њему се поново роди страст, мутно помешана са истинском љубављу. Уговор и просидба закључени су 1299. године.
Симонида је дата на васпитање у двор Милутинов, а венчање је извршено тек касније. Милутин је тражио да Симонида одмах дође, а цар пристао, али под условом да је овај не дира док не напуни 12 година. Тако је потписан и уговор вечног мира између Србије и Византије.
Требало је да се император спреми и да оде у Солун где ће предати кћер Симониду. Тај одлазак у Солун се одужио и због невероватне зиме која је завладала. И природа је била против Симонидине удајe. Ипак, пошто је месец Линенон /византијски фебруар/ наступио, он крену. И цар византијски и краљ српски захтевали су узајамне таоце, немајући уопштс поверења један у другога. Тако је и утврђено.
Највећи скандал, кад је у питању овај брак. између византијске принцезе-девојчице Симониде и нашег средовечног Милутина, тиче се чињенице да српски краљ није одржао своју обавезу и да је телесно насрнуо на Симониду већ по истеку две године. То би /рачунања су различита/ значило у најбољем случају да је имала десет година, или чак нешто мање...
На двору је Симонида "живела у оквиру манастира”, да се не би десило шта се десило. Тако је, по свом обичају, Милутин и ову девојчицу отео од Бога...
За разлику од свих осталих, у овом политичко-љубавном случају, Симонидина мајка Ирина је била буквално одушевљена својим зетом Милутином. Она га је просто обожавала. Кажу да су непроцењиве вредности ромејске, које је она своме зету даровала. Драго камење, круне, злато... Тражила јс само да јој Милутин обећа да ће Симонидиној деци оставити краљевство, и овај је то прихватио. За Милутина и његово краљевство кажу да је било богато. Рудници, стока, злато, сребро, шуме, драго камење... Симонида је на известан начин и радост пронашла на Милутиновом двору. Учила их је све како да се облаче, којим редом да служе јела, бавила се везом и опонашала нормалну радосну жену која прати и дочекује мужа - из лова и рата. Била је сасвим уверена да ће тај проблем њене хладноће према Милутину и целом свету нестати када дође дете, које ће јој омекшати поглед и створити љубав у срцу.
Проблем је наступио када је постало јасно да је Симонида нероткиња и да очигледно никада неће родити дете. Симонида је тада поверовала да је њена судбина манастир, а не муж. Видела је у томе очигледан знак да она и није за мушкарце, и та мисао ју је стално опседала.
Њена мајка Ирина је на целу ствар гледала много прагматичније. Захтевала је тада од свог омиљеног зета да њеним синовима, Симонидиној браћи, остави престо што је овај такође прихватио. Међутим, њени синови Теодор и Димитрије, кад су дошли у Милутиново краљевство, били су, благо речено, ужаснути.
Лоша клима, чудни обичаји, незгодан народ. Прво један, па други, одбили су круну и рекли да ни мртви не желе да наследе Србе и српску краљевину.


Nastavak štiva o podvizima Svetog Milutina Nemanjića Pedofilija! ha ha ha ha ha

Ирина је била очајна, али је онда дошла на још суманутији план. Хтела је, да свог зета Милутина постави за византијског цара. Ирина је оставила свога мужа и одселила се у Солун, одакле је самостално управљала свим овим суманутим стратегијама.
У свему томе, потпуно залуђен чарима своје женице Симониде, Милутин је заборавио на свог сина Стевана... Кад је прогнао његову мајку Јелену, њега је дао на службу хану Ногају. Негде између 1305. и 1307. овај се нагло поврати оцу. Непосредно после тога, Милутин је ступио у савез са Карлом Валоа и почео озбиљне преговоре са папом о покатоличењу. Ирина је поново добила крила, али је дошло до огромног сукоба између оца и сина. Распомамљена властела је Стевана убедила да му отац неће оставити наследство и овај је кренуо да му га сам одузме.
Захваљујући томе што јe Мeлик са хиљаду коњаника и 500 пешака случајно дошао код Милутина, овај је уз његову помоћ потукао сина и непослушну властелу. Заповедио је да Стевана окују и у затвор у Скопље пошаљу. Тамо је будући Стеван Дечански ослепљен, но многи хроничари тврде да му зеница ока није била у потпуности уништена и да му се нешто могло назирати пред очима. Тада Милутин поново потврди да је син његовог брата наследник, а он се врати на таштину идеју да сам заузме византијски прeсто.
Изигран, папа је био јако љут због Милутиновог одустајања о покатоличењу. Можда је то разлог зашто је Данте стрпао Милутина у Пакао, наводно због штампаља лажног новца.
Ирина је покушала на све начине да оцрни свог мужа:
"Та надмена и бестидна жена није осећала страх пред Богом, ни стид пред људима. Шкодила је себи и мужу, одајући тајне о којима не би могла говорити ни најсмелија блудница, а да не поцрвени. Доводила је себи сада оног монаха и оптуживала мужа за ствари које би јој тада пале на памет... И своме зету, краљу Србије, писала је ствари које се не могу саопштити, тврдећи да јој се са свих страна признаје часност и разборитост..."
Кажу да је у времену које је следило Милутин тако оснажио Србију, да се "судбина трачко-илирског полуострва" од овога времена решавала не у Цариграду, и не у Трнову, него у српскоме двору у Паунима, или у Скопљу. За све то време, Милутин је огроман, али заиста огроман, део свог богатства, издвајао за цркву и градњу манастира, надајући сe, између осталог, да ће тако опрати својe бeзбројне љубавничке грехе.
Ирина је напрасно умрла. Отишла је из Солуна у своје омиљено место за одмор, град Драму, и неколико сати по доласку добила јаку грозницу од које је и умрла..
Симонида је отишла на њену сахрану у Цариград и решила да се не врати своме мужу.
Огромно богатство, које је остало иза Ирине, цар је поделио њеној деци, а део је употребио за спасавање велике цркве божанске Свете Софије. Овај скандал помиње се у више извора на различите начине. Симонида је била решила да се прво мало дуже задржи у Цариграду, али, љубоморан и посесиван, Милутин јој је наредио да се сместа врати, или ће опет покренути рат и одмах је послао своје изасланике са претњама. Испрепадан Милутиновом реалном силом, цар је одмах кћерку послао назад. Важно је знати да је Симонида тада имала 22 године. Хтела је одмах да се замонаши и побегне Богу од свог мужа, али се плашила да ће Милутин оптужити њеног оца - и тако смисли да то уради на путу.
"... Зато је до града Сера путовала онако како је при доласку била обучена. Боравећи тамо више дана, тајно је од неког купила монашку ризу и обукла је једне ноћи. Тако се следећег дана ненадно појавила пред Трибалима, који су је пратили и код њих изазвала не мало запрепашћење и збуњеност, тако да су из страха од господара хтели нешто страшно против ње предузети. Наиме, или да јој подеру ризу и да је против воље одведу њеном мужу, или као другу могућност, да је убију, да не би жива, станујући веома далеко од свог мужа, мучила његов дух жестоким боловима. Али, њен полубрат, деспот Константин, који је такође био присутан, предухитрио је те планове и исправио њену лакомисленост, слутећи да би српски краљ веома рђаво примио то што се десило. Он јој је пришавши силом подерао ризу и обукао уобичајену њену одећу. Затим је предао Трибалима и наредио им да је што је могуће брже одведу, иако се она опирала и плакала. Тако се то десило..." /Нићифор Григора/
Тако се Симонида и врати свом већ старом мужу... Кад се Милутин разболео, прича се да је била уз њега и неговала га. По једној другој, мање раширеној варијанти, тада га је напустила и отишла у Цариград.
Милутин је умро 19. октобра 1321. године. Лакше се опростио од свог богатог краљевства и деце него од своје прелепе и смерне жeне. Меке и тихе. Хладне и далеке. После његове смрти она се упутила у Цариград. Две и по године после смрти, Милутин је проглашен за свеца. Кажу да је Симонида поводом тога послала једно прелепо кандило за његов гроб. Историчари, попут Станоја Стојановића, сматрају да је то био очиглсдан доказ да у њој није било мржње ни према мужу, ни према Србима.
Иако млада, она се више није удавала, већ је мир потражила у божијем заклону, поставши монахиња у манастиру Св. Андреје у Цариграду. Као монахиња живела је на двору и у грађанском рату била је на страни оца, кога је избезумљивала лажним пророчанствима, које је добијала од гатара.
Најузбудљивија прича, о којој има тако мало података, говори да је Андроник млађи био на смрт заљубљен у Симониду и да је на све начине покушао да је освоји и изведе из манастира. Она је, међутим, и даље била хладна. И далека. Није се обазирала ни на њега, ни на било ког другог мушкарца.
Прича се да је због те своје несрећне удаје, још као девојчица, Симонида услед прекинутог одрастања, играња и снова, била занавек омрзнула цео мушки род. Да је њено срце било ледено и тврдокорно. На парадоксалан начин, једини мушкарац кога је до смрти најискреније волела, био је њен отац. Отац који је тако младу дао - или, да кажемо, продао за мир.
0 Симонидиним познијим данима зна се врло мало - да је наручила посмртну песму за свог оца, да је против заљубљеног цара Душана роварила код његове љубави, удовице Евдокије /на наговор маћехе Марије Палеолог/ и да је до смрти Бога молила да јој срце поврати ватру и љубав. Последњи пут, како записује Ласкер, Симонида се помиње 1336. године као присутна на великом збору државних и црквених достојанственика, који је требало да осуди нске заверенике против владе.
Тако хладна, далека, увек замишљена будила је она многе заносе цариградских великаша, али нико никада није нашао места у њеном срцу изузев њеног оца. Зато се Богу молила од јутра до мрака, свесна пролазности и краткоће овог света, да јој подари љубав према њему -Богу, већу, јачу и снажнију. Сасвим уверена да Бог није мушкарац, и да су за њега сви људи деца, она је остала вечна девојчица - Симонида ...


(из књигe "Српске краљице")

[dimitrije]

Isidora je opaljena zena,svingerka koja pise nonsense kako bi zaradila koji dinar,to je opste poznata cinjenica:
Ono sto je poznata cinjenica je da su Nemanjici poreklom iz danasnje Crne Gore

[Zvek_Zivi_Cetinjanin]

To je posebito poznato pohomliju i ristalju cirovome ,alijasu risralj the sotona hahahahahahahahahahhaah:nopity: no nemanja je dijete izbjeglice iz raske i to je fackta hahaahahahaaaha !

[Zvek_Zivi_Cetinjanin]

NEMANJA JE DIJETE IZBJEGLICE ROĐEN U ZETI, A POTOM OKUPATOR ZETE




"I PRETVORI SLAVU NJIHOVU U PUSTOS"

Tzv. Nemanjin grad nije nikad postojao, jer dijete izbjeglice nije moglo zidati grad u tudjoj zemlji; a to kako je Nemanja spalio “grad slavni Nis“, Skoplje i Prizren, kao tudje gradove, a potom spalio i sve gradove u Zeti, nijesu izmislili zelenasi nego to pise njegov sin, hvaleci ga! I da je tada postojao Haski tribunal, glavni svjedok protiv Nemanje bio bi njegov sin Rastko, odnosno Sava!
Stefan Prvovencani pise da je Nemanjin otac (njegov djed) morao da bjezi iz Raske zbog dinastickih svadja i sklonio se u susjednu zemlju Zetu, dje mu se rodio sin Nemanja. I u Zeti je krsten po katolickome obredu, jer tada u njoj nije bilo pravoslavnih svjestenika. A kad se stanje u Raskoj smirilo, Nemanjin otac se vratio u Ras i tamo je Nemanja bio ponovo krsten po pravoslavnome obredu. Kad je umro jaki vizantijski car Manojlo (1180), Nemanja se udruzio sa ugarskim kraljem i napao Bugarsku, razrusio Sofiju (Sredec). A kad se ugarski kralj povukao, Nemanja je nastavio da zari i pali sve do Skoplja i Prizrena, pa je onda navalio na Zetu.

SIN SLAVI ZLOCINE SVOJEGA OCA, STVARAJUCI TAKO TRADICIJU DA SE ZLOCINCI TRETIRAJU KAO HEROJI

Ali pustimo Prvovencanoga da on sam prica:
“Iako me tada nije bilo pamtim sta je bilo o rodjenju njegovu, ipak sam slusao da je bio veliki metez u ovoj strani srpske zemlje... i da su roditelju njegovu braca mu zaviscu oduzeli zemlju, i on izidje iz buna njihovih u kraj rodjenja svojega, po imenu Dioklitija.
I voljom bozijom i preciste njihove matere rodi i ovo sveto dete, koje ce biti bozjim promislom sakupitelj propalih delova otacastva njegova, pastir i ucitelj, i crkvama podizatelj pak i propalim obnovitelj.
U kraju zvanom Ribnica, u hramu presvete i preciste vladicice nase Bogorodice, buduci da su u zemlji toj latinski jereji, izvoljenijem bozjim udostoji se primiti latinsko krstenje.
A kad se vratio otac njegov u stolno mesto, opet se udostoji da primi i drugo krstenje iz ruku svetitelja i arhijereja usred srpske zemlje, u hramu svetih i sveslavnih apostola Petra i Pavla...
Podje precasni sveti Simeon sa ugarskim kraljem, i dodje do grada po imenu Sredec (Sofija), i razrusi ga i opustosi do kraja.
A kad se ugarski kralj vrati u svoju drzavu, Sveti, rastavi se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, da i njega razrusi silom svojom i opustosi i grad Stobi, i grad Zemun, i grad Velbuzd, grad Zitomitski, i grad Skoplje, i grad Leski u donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Nis, i grad Svrljig, i grad Ravni, i grad Kozli.
Te gradove porusi i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne porusi. I ne podigose se ni do danas. Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu prilozi bogatstvu i slavi otacastva svoga, i slavi velmoza, i naroda svoga.
Pridodade zemlji otacastva svoga oblast nisavsku do kraja, Lipljan, i Moravu, i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja sa medjama njihovim.
Povrati Dioklitiju i Dalmaciju, otacastvo i rodjenje svoje, pravu dedinu svoju, koju je nasiljem drzao grcki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grcka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svac, grad Ulcinj, grad slavni Bar. A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je i do danas. Ostale gradove poobara, i porusi, i pretvori slavu njihovu u pustos, istrebi grcko ime, da se nikako ne spominje ime njihovo u toj oblasti, a narod svoj u njima nepovredjen ostavi da sluzi drzavi njegovoj sa strahom i sa urecenim dankom od Svetoga.”
(Hilandarska povelja u zborniku: Stara srpska knjizevnost, Novi Sad – Beograd, 1966, 52-53, 60-61. Preveo L. Mirkovic)

Istina je da nema ratova bez zlocina i da je jedini sigurni nacin da se izbjegnu zlocini u ratu – da se izbjegne rat!
Navaljivali su na nasu obalu Saraceni, sredinom IX vijeka, ali njima ne podizemo spomenike.
Pa je navalio na nas i makedonski car Samuilo, zeleci da uzme sve sto je imala Vizantija. I o njemu pise Pop Dukljanin:
"Zatijem car (Samuilo), pokrenuvsi vojsku, dugo vremena opsijedase Ulcinj, ali ga nikako nije mogao zauzeti. Zato odatle, gnjevan, odstupi, i poce rusiti, paliti i plijeniti cijelu Dalmaciju; gradove, pak, Kotor i Dubrovnik zapali a sela i citavu pokrajinu tako opustosi da je izgledalo da je zemlja ostala bez stanovnika.”
Na njega se zale i Kotorani, jer vele da im je bio uzeo mosti sv. Tripuna, koje su nadjene u Italiji i otuda vracene, kad je Vizantija savladala Samuila. Ali mi ni Samuilu ne dajemo ulice, iako je on nama dao dobru i vjernu Kosaru.
Pa smo onda i mi, kad smo osilili, osvajali Bosnu i Rasku. Ali Dukljanin pise samo ovo:
"Posto bi uglavljen mir (izmedju Bodina i brace, u cemu je posredovao barski nadbiskup Petar), Bodin sa bracom ode u Rasku i oruzjem je dobi, pa zagospodari njome. Tamo je postavio dva zupana iz redova svojijeh dvorjana: Vukana i Marka... Potom uze Bosnu i tamo postavi kneza Stevana.”
Nema nista o rusenju i paljenju. Uostalom, Srbi su Bodinu oprostili, pa su mu dali ulicu usred Beograda. Valjda im je bilo vaznije da ga otmu nama (kad nama ne treba, jer mi dajemo ulice svakome ko je opalio vise od tri metka, a u Bodinovo vrijeme nije bilo metaka), nego da ga zigosu zbog toga sto ih je pokorio.
Uostalom, Bodin je vise skodio nama nego njima, jer je prosirio drzavu skoro do Save, kao veliki balon kojemu je dovoljna draca pa da pukne. Jer ni lav ni mrav, ni tica ni lisica, nece pojesti vise nego sto im treba. Samo covjek, krava i drzava znaju da se prezderu i da crknu. Tako je, besmislenim sirenjem, propalo i veliko Rimsko Carstvo, i nasa Zeta, i Austro-Ugarska.
A Nemanja, kojega neki u crnoj Crnoj Gori pominju njezno kao Deda Mraza, i ponose se njegovim imenom iako ono znaci: onaj koji nema nista (biblijski Neman je gubavac), postupao je okrutnije nego ijedan drugi okupator, jer drugi su pucali na nas i palili nam kuce tek onda kada smo mi na njih zapucali.
Osim toga, taj isti ratni zlocinac Nemanja ima i paraklis crkve u Momisicima! A hoce jos i glavnu ulicu, u kojoj je Skupstina, Banka, Predsjednik Republike. U kojoj je vec i spomenik Karadjordju, podignut tu prije nego u Beogradu! Sto je mnogo, mnogo je.

NEMANJA JE RODjEN U SPUZU A KRSTEN JE U RIBNICI

Mapa tih osvajanja pokazuje da je Rasanima trebalo 500 godina da sidju u dolinu Morave. Iz teksta Prvovencanoga, pisanoga 1201, kada je Nemanja vec bio sveti Simeon, jasno se vidi da je nepoznati Nemanjin otac morao da spasava glavu i da se mogao od toga skloniti samo u drugoj drzavi, Zeti. I to na skrovito mjesto, Spuz, koji se ovdje ne pominje, ali ga ima i u manastirskom zapisu koji je vladika Vasilije Petrovic nasao u Srbiji, citajuci rukopise za svoju knjigu o Crnoj Gori (1754). Slican zapis nasao je srpski istoricar P. Sreckovic u Voljavci podno Rudnika i objavio ga dva puta (1869,1870). Tada se to moglo lako provjeriti. Niko nije negirao postojanje ovoga zapisa, i mi ga donosimo u faksimilu.

ILUSTRACIJA
Faksimil zapisa o Nemanjinome rodjenju u Spuzu, koji je P. Sreckovic nasao u manastiru Voljavci podno Rudnika

Dakle, Nemanja se rodio u Spuzu ali je krsten u kraju koji se zvao Ribnica, a ne u gradu Ribnica koji nije nikada postojao, a to je utvrdio opet srpski istoricar Mihailo Dinic. Posto nijesu sacuvani originali zitija srpskih vladara, najstariji prijepis ovoga teksta je u pariskom rukopisu iz XIV vijeka. A u tome prijepisu je bogobojazljivi prepisivac napravi tipicnu srednjevjekovnu gresku – preskocio je jedan red, pa je ispalo da je Nemanja rodjen u crkvi. Uocavajuci ovu nelogicnost , Ljiljana Juhas je u ‘Arheografskim prilozima Narodne biblioteke Srbije”, 3, 1981, 123-130. analizirala ovo mjesto i nasla u cemu je greska. Naime, na Skadarskom jezeru je 1441. Nikon Jerusalimac, ispovjednik Jelene Balsic, sceri kneza Lazara, ispisivao Goricki zbornik posvecen njoj. A kako je ona bila od srpske vladarske loze, Nikon je iz nekoga boljega prijepisa ili originala onoga sto je pisao Prvovencani ispravio pomenuti tekst, odnosno dodao onaj red koji je preskocen. No i tu je on ucinio jednu korekciju. Posto je Prvovencani pisao u Rasu, njemu je bilo prirodno da napise da je bio “veliki metez u ovoj strani srpske zemlje”, a Nikon, koji se ne nalazi tamo izostavio je “u ovoj strani”, jer bi ispalo da je metez bio u Zeti.
Mi smo pasus o Nemanjinome rodjenju prenijeli prema toj verziji koju srpska arheografija smatra jedino ispravnom. Nemanja nije rodjen u crkvi nego je u njoj krsten, a to je mogla da bude crkva sv. Marije u Duklji, koja je obnovljena u IX vijeku. A taj predio spadao je u slovenski pojam Ribnice kao kraja. Uostalom, Prvovencani nije nikada bio u Ribnici, pa je mogao da pise neprecizno.
Da je Zeta bila tudja drzava, a ne otacastvo Nemanjino, pise sam Nemanja u uvodu Hilandarske povelje (1198):
“I obnovih svoju dedinu i bolje utvrdih bozjom pomocu i svojom mudroscu... i stekoh od Morske zemlje Zetu s gradovima, a od Arbanasa Pilot, a od grcke zemlje Lab s Lipljanom...”
Posto je Nemanja bio nepismen, sto potvrdjuje njegov krst na ugovoru o miru sa Dubrovnikom 1186, pisar ga je pogrjesno cuo pa je napisao:”od Morske zemlje” a ne od ‘Pomorske zemlje”. No, to je ispravio Sava u Studenickom tipiku (1208):
“I posto obnovi ocnjvu dedinu i bolje je utvrdi bozjom pomocu i svojom mudroscu, danom mu od Boga, i posto podize propalu svoju dedinu, pridobi od Pomorske zemlje Zetu s gradovima, a od Rabna Pilota oba, a od grcke zemlje Patkovo, Hvosno sve i Podrimlje, Kostrc, Drskovinu, Sitnicu, Lab i Lipljan, Dubocicu, reke, Usku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levce i Belicu...”
(U zborniku Stara srpska knjizevnost,
1966, 29. Prev. M. Basic)

Znaci, dedina koju je Nemanja obnovio bila je Raska a ne Zeta, i to je, valjda, Sava znao bolje nego neka savremena radikalna neznalica. Pa i Prvovencani ne bi pisao da su “u zemlji toj latinski jereji”, da je Zetu smatrao srpskom zemljom! Ko bi za svoju zemlju kazao: “ u zemlji toj”? Niti bi se Sava na vranjinskoj povelji 1233. potpisivao kao “arhiepiskup srbske zemle i pomorske”, da je i Pomorje u kojemu je Zeta srpska zemlja!

ILUSTRACIJA
Savin potpis na vranjinskoj povelji 1233.

Iz Savinoga teksta se vidi da je grcka zemlja, odnosno vizantijska okupacija dopirala do Laba i Lipljana na Kosovu i do Podrimlja. A grcka okupacija Zete trajala je koliko i okupacija Raske (1150-80). Zeta se i osamostalila u vrijeme kneza Vojislava blistavim pobjedama protiv Grcke 1040, 1042! Sami Grci su pisali da su tada izgubili 40.000 vojnika, sto je precerano, jer mi nijesmo imali toliko kopalja, ali dokazuje kako su oni dozivjeli tu katastrofu! Zato je tretiranje Zete kao grcke zemlje demagogija za neke akademike i politicare! U Raskoj je bila grcka pravoslavna crkva! Zasto Nemanja nije palio po Raskoj? A potom, grcki uticaj dopro je i do Zete preko Nemanjica a ne preko Manojla Komnena. Nemanjici su zidali Hilandar. Nemanjin pecat bio je na grckome jeziku.

ILUSTRACIJA
Nemanjin pecat na grckom jeziku

Slaveci oca, Prvovencani veli da je on rusio i palio gradove ali da je narod svoj u njima ostavio nepovrijedjen! Kako se moze sacuvati narod kojemu se pale kuce? A to sto je narod, koji se zatekao izvan kuca, ostavio “da sluzi drzavi njegovoj sa strahom i sa urecenim dankom od Svetoga” , to objasnjava i termin “narod svoj”. Narod je zaista njegov u smislu podanistva i placanja danka! To je feudalni sistem u kome sav narod pripada feudalcima!
A evo kako je izgledalo to placanje danka.
Barski nadbiskup Grgur zali se splitskom kanoniku Gvalteriju, nedje poslije 1186. godine:
"Velika je razmirica izbila izmedju naseg grada (Bara) i velikoga zupana, o cemu s vama nijesmo mogli razgovarati, zbog velikoga meteza i pritiska koji se desavaju i bole nas. Osamsto perpera koje smo u prosloj godini ocekivali da prihodujemo od svojih imanja on (Nemanja) trazi za sebe a mi ne mozemo da polozimo trazenu sumu, jer su polja opustosena, te je on ponovo zaprijetio gradu, o cemu bi prezviter Moraldus, ocevidac svega ovoga, mogao da vam referise. Tako mnogim metezima i pritiscima izlozeni svi ljudi stenju i pate (gemunt et dolent). A od kneza Mihaila, cija briga za dioklicansku crkvu nije mala, ne moze se u ovim okolnostima ocekivati pomoc, pa cemo se, postupajuci po volji previsnje milosti, u korist nase crkve, i do postignuca nekog rjesenja, nadati bez sumnje u vasu pomoc."
(Original u arhivu kaptola u Splitu,
XVI,1, 781; prijevod nas.)

Ovaj je potonji nas knez u staroj Zeti ubrzo umro, pa su njegova zena, knjeginja Desislava i barski nadbiskup Grgur pobjegli sa dva broda u Dubrovnik, dje je Desislava potpisala ugovor sa gradom da preuzme brodove na koriscenje i cuvanje, ali da ostanu njeno vlasnistvo. Bilo je to 20. avgusta 1189. godine. Nadala se povratku, obnovi svoje drzave, kao i mi danas!
Posto je, konacno, i to u srpskoj arheografiji i istoriografiji, ustanovljeno da Ribnica nije bila grad nego predio i da Nemanja nije rodjen u crkvi nego je u njoj krsten, i da je on, cim je odrastao, posao u “stolno mesto”, da bi bio ponovo krsten, jasno je da je stolno mjesto Ras i da je tamo centar srpske zemlje. A njegov otac (Bela Uros?) mozda je bio rodom iz Hercegovine, koja se ubrajala u siri pojam Dalmacije, jer Dalmacija je u vrijeme Dioklecijana dopirala do Sar-Planine.

TZV. NEMANJIN GRAD NIKAD NIJE POSTOJAO. TO JE TURSKA TVRDjAVA DEPEDEGEN, ZIDANA 1474. G.

Logicno je pitanje: da li je dijete izbjeglice koji se krije (!) moglo da zida grad u tudjoj zemlji?
Nauka je lako ustanovila da je tzv. Nemanjin grad iznad usca Ribnice u Moracu u stvari turska tvrdjava Depedeken (Tepedukan), zidana u vrijeme prelaska sa hladnoga na vatreno oruzje. Zidovi su siroki 1,5 m., jer su se tada pojavili topovi koje je Venecija dala Ivanu Crnojevicu. Ivan i pise Veneciji 1. marta 1474. o turskoj namjeri da zidaju utvrdjenja u Podgorici i Balecu, tako da su to rijetke stare tvrdjave kojijema imamo i izvod iz maticne knjige rodjenih.
Ime turske tvrdjave Depedeken (Tepedukan) znaci, po Vasicu, mjesto dje se sudaraju talasi dviju rijeka, a to mjesto narod zove Sastavci.
Da je to turska tvrdjava zidana tada dokazuje turski sumarni defter za Bjelopavlice i Podgoricu 1485. godine u kome stoji:
"Selo Podgorica. To je varos tvrdjave Depedegen. Kuca 40, prihod 3500 akci." (IBA, Tapu defter, 26 m)

ILUSTRACIJA
Turski defter iz 1485. o Podgorici kao varosi tvrdjave Depedegen

Topovi koji su tada izlijevani u Lombardiji zvani su bombarde, pa otuda mijesanje termina bombarde <> lombarde, lubarde, lubardati... Lubarda je postao artiljerac a glagol lubardati znaci = pucati, senluciti.

ILUSTRACIJA
Top Ivana Crnojevica koji je prisilio Turke da podizu debele zidove preko Morace

Istina je da je Srpska pravoslavna crkva kadila te turske zidine kao zidine Nemanjinoga grada, ali ona je i inace mnogo kadila sultanu i prepustala mu zemaljsku vlast, propovijedajuci da su Srbi nebeski narod i da nije vazno ovo na zemlji nego ono na nebu, a to je odgovaralo Otomanskoj imperiji. Pa i drugi okupatori su slali Srbe na nebo, dje im nijesu smetali, i time se opijaju usijane glave i u Srbiji i u Crnoj Gori, iako je obican Srbin upravo privrzen zemlji, njenim plodovima, miroljubiv, blage naravi i vise mu je stalo do proljecne kise nego do Dusanovoga Carstva. Hoce li ikada doci taj dan da nas puste na mir da lijepo saradjujemo kao braca koja su podijelila imanje, pa vise nemaju razloga da se svadjaju, ili ce nas i dalje svadjati, da se o svojemu jadu zabavljamo, ne misleci na svoju djecu, na zajednicko dobro, na Evropu u kojoj su sve clanice suverene, a medju njima nema bodljikavijeh zicah?