dimitrije
03-10-2006, 11:57 PM
Ђујићи су старином из Босне а населили су се близу Книна, у селу Ковачићи, уз речицу Крчић. Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина. Момчло је рођен 27.фебруара 1907. године. Као и свака српска и патријахална породица и Ђујићи су су добро познавали прошлост, јуначку и хајдучку, испеване уз гусле и у десетерцу. Најстарији син Момчило добио је име по јунаку Момчилу из јуначких песама.
У првим разредима основне школе, Момчило је због своје бистрине и марљивости, био најбољи ученик. Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. У време школовања у Карловцима, његови наставници су га предодредили за калуђера, али од тога није било ништа. Владика далматински Иринеј запопио га је 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Супружници родише троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.
Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији. У цркви је проповедао тако да је народ касније понављао као да му се из олтара обраћао светац а не њихов свештеник.
Млади и стасити парох, стрмички поп Момчило, веома радишан и сналажљив, корпулентан, бујне косе и браде, временом се прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома ''Петар Мркоњић'' од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.
У стрмици, у свим јавним сеоским пословима учестовао је и свештеник Момчило. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског попа.
У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Момчило нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски ђенерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.
Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину ''стигло'' име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.
Краће време је свештеник из Стрмице изгледао као левичар због идеје које је имао. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, иначе идеолошки противници, уз име попа ''прилепили'' су етикете да је обична ''талијанска шпијунчина''. А јасно је и зашто: комунисти су свим својим неистомишљеницима олако давали карактеристике сходно слогану ''ко није са нама, против нас је''.
Комунисти су га етикетирали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим радници су били згодна прилика за Ђујића да их просто ''запали'' својим речима прекора властима које воде лошу политику, антирадничку па и антиправославну.
Из тих дана остала је прича о храбром попу предводнику радника. Комунистички писци уз овај догађај обично додају да је тај штрајк и штрајкаче искористио како би их преварио уз помоћ полиције. Међутим, ти исти писци заборављају да је судија из Книна, односно которски начелник, казнио казном од 10 дана затвора управо Ђујића због говора против државе и власти.
Момчило Ђујић је преживео Други светски рат и американци су му дали у посед земљиште близу Чкага које се назива Libertywill (слободна воља).Tу живео заједно са својим официрима.
У разговору за "Новости" у Торонту 1988. године војвода Ђујић је изјавио да му је најжалије што му није успео атентат на Андрију Артуковића 1961. године у Њујорку и то што ће га "смрт стићи пре него се врати у Книн". Био је русофил, антикомуниста али је волео Југославију" која је омогућила заједницу народа у којој су сви Срби били у једној држави".
Посебно га је љутило упорно изједначавање активности четничке и усташке емиграције са којом су се чланови његове "Равне Горе" стално сукобљавали у Америци, Канади и Енглеској. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.
Момчило Ђујић је 9. децембра 1998. затражио опроштај од српског народа за "учињену грешку приликом именовања Војислава Шешеља за четничког војводу". Он је рекао да је "обрисао Војислава Шешеља из свих српских четника" и да му одузима чин војводе због тога што је "постао верни сапутник, сарадник и саучесник (бившег председника СР Југославије) Слободана Милошевића".
Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.
dimitrije
03-10-2006, 11:57 PM
( iz pera Dragutina Knezevica Krunice )
Dom cestitih srpskih roditelja Rade i Ljubice Djujic, u pitomom Dalmatinskom selu Topolju kod Knina, bio je ispunjen neobicnom radoscu 27. Februara 1907.godine. Toga dana rodilo im se prvo musko dijete; nadjenuse mu srpsko istorijsko ime:MOMCILO.Ko je tada mogao i zamisliti da ce ime zaista odgovarati ulozi koja ce cekati Radinog sina kad bude u zrelim godinama i koju ce on uspjesno odigrati ne samo u svome rodnom mjestu vec na sirokim prostorima tromedje Bosne,Like i Dalmacije! Niko tada nije mogao predvidjeti kolika ga slava ceka, ali i koliko breme odgovornosti, koje ce on nositi na svojim plecima. Nosice on to breme junacki, herkulski... Neki ce mu zavidjeti, ali mnogi ce mu se diviti; divice mu se srpski Zlatoust 20-og vijeka, Vladika Nikolaj, koji ce svoje divljenje za Vojvodu Momcila ovjekovjeciti pjesnicki nadahnutim pozdravom:
,,Oj Momcilo, sve ti zdravo bilo!
Momcila si starog nadmasio.
Tvoja slava i tvoje junastvo,
glasice se dok bude gusala
i dok bude pjevackijeh grla.
Pored Momcila, Bog je blagoslovio Radu i Ljubicu jos sa sinovima: Glisom i Boskom i kcerima Marom i Ikom.Sin Gliso je poginuo u ratu, u borbi protiv partizana.
Dom Rade i Ljubice bio je pravi srpski patrijarhalni dom. U njemu se slavilo ima Bozje; u njemu se srpskim nacionalnim duhom disalo i Cirilovim slovom pisalo. U domu svojih roditelja Momcilo dobija svoje prvo vjersko i nacionalno vaspitanje koje ce docnije razvijati i upotpunjavati kroz Crkvu i bogoslovsku skolu.Cvrsta vjera u Boga i neizmjerna ljubav prema srpskom rodu jos iz malena prozimaju cijelo Momcilovo bice. To su ustvari dva krila na kojima on leti i u djetinjstvu i u mladicskom dobu i kroz cijeli svoj zivot. A kao potomku slavnih predaka iz viteske Crne Gore, iz borbenog plemena Vasojevica, Momcilu nece biti tesko da se naoruza i onim vrlinama koje su oduvijek krasile sve istinske sinove Crne Gore – cojstvom i junastvom...
Iako Momcilo s ponosom govori o svome korijenu,koji je u junackom plemenu Vasojevica,pogresno bi bilo to shvatiti kao neku vrstu pokrajinske pristrasnosti.On podjednako voli sve Srbe.On je cijelim bicem Srbin.Samo nezaboravlja svoj korijen... Ne mora se biti narociti psiholog, pa u Momcilu prepoznati izvjesne karakterne crte njegovih crnogorskih predaka: hrabrost, odlucnost, nepokolebljivost, nepopustljivost... Sve pomenute osobine su ocigledne u njemu, u njegovom drzanju i ophodjenju sa drugima. Cak ni blaga klima plavog dalmatinskog podneblja nije mogla ni da izmjeni te osobine, ni da umanji ili ublazi njihov efekat. One su u svoj punoci bile i ostale sastavni dio Momcilovog bica.
Mladi Momcilo voli svoje rodno mjesto.Uziva u njegovoj prirodi, kao i prirodi cijele okoline. Cesto se vidja sa knjigom u ruci, setajuci uz obe strane rijeke Krke, ciji je izvor bas u Topolju, posmatrajuci njen tok, diveci se bucnim i zapjenusenim vodopadima Krcica... Njegovu paznju privlaci i gorostasna Dinara koja se izdize istocno od njegovog rodnog mjesta, u cijim ce njedrima i na cijim ce vrhovima on, poslije nekoliko godina, teske borbe voditi i s neprijateljima ljute megdane dijeliti. Sva ta velicanstvena priroda ce nesumnjivo imati uticaja na Momcila. Jedno je izvjesno,a to je da je on u njoj vidio djela Tvorca i da je kroz nju razgovarao sa Tvorcem. Kao kruna tih razgovora slijedice Momcilova odluka da se posveti bogoslovskim studijama, te ce se prijaviti na natjecaj u Bogosloviju u Sremskim Karlovcima.
U toku bogoslovskog skolovanja, Momcilo ce otkriti svoje pjesnicke talente, koje nece zanemariti, vec ce ih razvijati u punoj mjeri. Plod njegovih pjesnickih napora je ,,Emilijada“ – zbirka pjesama, koju je knjizevna kritika pozitivno ocijenila, a citalacka publika dobro primila. U bogosloviji se Momcilo trudi da sto vise prosiri svoje intelektualne vidike, te cita ne samo srpska, vec i svjetska knjizevna djela.Narocito ga odusevljava Dostojevski, slavni ruski pisac, vizionar jednog novog doba za covjecanstvo i prorok nove RIJECI koju ce izreci pravoslavno Slovenstvo. Momcilo je danas nadahnut vjerom u misiju slovenske rase.
Poslije zavrsene bogoslovije i odsluzenja vojnog roka, Momcilo je stupio u brak sa cestitom srpskom djevojkom Zorkom Dobrijevic,kcerkom Ilije i Mande Dobrijevic iz Kninskog Polja,kamo su se Zorkini roditelji doselili iz Bos. Grahova i imali svoju trgovinu. Bog je blagoslovio njihov brak sa troje krasne djece – dva sina i jednom kcerkom. Najstarijem sinu nadjeli su ime Sinisa, a blizancadima: Radivoje (Braco) i Radojka (Seka).
Poslije stupanja u brak sa svojom dobrom suprugom Zorkom,svojom vjernom saradnicom i saputnicom kroz cio zivot, Momcilo biva rukopolozen u cin prezvitera i postavljen za paroha u Strmici. Mlad i energican, a uz to pun pastirskog idealizma, o. Momcilo stavlja u pokret sve svoje Bogom-dane snage i zaorava duboku brazdu u parohiji. Svojim snaznim i nadahnutim propovjedima sa oltara, kao i lijepim ophodjenjem sa narodom, mladi svestenik sve vise privlaci narod i okuplja ga oko crkve. On neumorno radi, ali ne ogranicava svoje djelatnosti samo na crkveno polje;on je aktivan i na drugim poljima. On je u svojoj parohiji organizator svih nacionalnih, kulturnih i humanih organizacija i predvodnik svoje postave u tim organizacijama i njihovim djelatnostima.
Svestenik Momcilo Djujic nije trpio nepravdu i nije se nikad mirio sa zlom, vec se uvijek borio za pravdu. I zato se za vrijeme konkordatske borbe vidi kako sa stapom u ruci ide od mjesta do mjesta, narocito o hramovskim slavama i narodnim saborima, i drzi vatrene govore okupljenom narodu protiv Konkordata, koji je Stojadinoviceva vlada potpisala s Vatikanom, a kojim su Rimokatolickoj crkvi predvidjena prava koja nikada nije imala Srpska pravoslavna crkva u Jugoslaviji.
Legenda koja zivi i nikada neumire
Kada je ratna oluja zahvatila Jugoslaviju i kada su Hitlerove trupe i trupe njegovih satelita usle u Jugoslaviju i raskomadale je, tada su nastali apokalipticni dani za cio srpski narod, narocito za onaj njegov dio koji je potpao pod Hitlerom – stvorenu Nezavisnu Drzavu Hrvatsku. Tada su dosli crni dani i za Srbe na Tromedji, najprije za svestenike i druge narodne prvake, a potom za sav srpski zivalj.Medju mnogim Srbima koji su se sklonili u Kistanje (anektiranu zonu pod italijanskom vlascu) bio je i svestenik Momcilo Djujic, koji odmah sa vidjenijim Srbima osniva odbor za prihvatanje i zbrinjavanje izbjeglog naroda, koji je svakodnevno pristizao u sve vecem broju.Na tom poslu o. Momcilo neumorno radi sve do dana Ustanka na Tromedji, kada ce se vratiti u Strmicu, povesti narod u borbu protiv ustasa, uspostaviti i odrzavati vezu i prisne odnose sa ostalim narodnim prvacima u cilju zajednickih operacija protiv hrvatskih ustaskih zlocina, koji su radili na totalnom bioloskom istrebljenju srpskog naroda. Po nekom nepisanom zakonu svoga nacionalnog bica, srpski narod je u tim teskim danima umio da iznjedri iz svoje sredine najhrabrije srpske sinove koji ce ga predvoditi u borbi za odbranu golih zivota. Zahvaljujuci srpskoj slozi, koja je tada trjumfovala u redovima ustanika, srpske zastave su brzo pobodene na vrhovima Tromedje, gdje su se pobjedonosno leprsale; bile su to zastave Srpskog Vaskrsa i povracene Nade naroda u samog sebe. Ustaski lanci su brzo raskinuti. Nebo je pocelo da se razvedrava. Ali, avaj, ne za dugo. Na pomolu je bio novi neprijatelj: bezbozni komunizam, koji ce nametnuti srpskome narodu jos jednu borbu, u kojoj ce uloga svestenika Momcila Djujica biti od presudnog znacaja po daljnju sudbinu Tromedje.
Kao odlican poznavalac komunizma, komunisticke ideologije, strategije i taktike, o. Momcilo je odmah osjetio opasnost koja prijeti srpskom narodu od komunista, cim je primjetio njihove naoruzane ,,letece vodove“ kako vrsljaju po srpskim selima i zavode naivan narod svojom laznom i bezboznom propagandom. Odmah je upozorio ostale narodne prvake o ovoj novoj opasnosti i ukazao na teske posledice po narod ako se na vrijeme ne zaustavi pakleni rad komunisticke partije. I ostali nacionalni ustanicki prvaci poceli su da pokazuju znake zabrinutosti i uznemirenosti. I suvise je bila upadljiva komunisticka pohlepa za vlascu, koju je pratila njihova potpuna neosjetljivost i ravnodusnost prema stradanjima srpskog naroda. Za ustanike je neshvatljivo bilo da komunisti u tim danima, kada je okupator bio vrlo jak, izazivaju njegove represalije nad ionako namucenim i postradalim srpskim narodom. Sve moguce je cinjeno da se komunisti urazume i da prestanu da se bore za vlast, jer je u pitanju bioloski opstanak srpskog naroda. Sve je bilo uzalud. Pritisak Komunisticke partije na narod i partizansko vrsljanje po srpskim selima dovesce do istorijske Konferencije srpskih prvaka i boraca u Crnim Potocima, u novembru 1941. godine.
Na konferenciji u Crnim Potocima donesena je odluka o formiranju Dinarske cetnicke divizije, u ciji ce sastav uci sledeci pukovi: puk ,,Gavrilo Princip“(Bos. Grahovo i okolina); Puk,,Kralj Aleksandar“(Petrovac – Drvar);Puk,,Kralj Petar“(Srb – Tiskovac);Puk,,Petar Mrkonjic (Strmica, Plavno i Kninska sela);Puk,,Vozd Karadjordje“(Gracac i okolina);Puk,,Onisim Popovic“(Kosovo – Drnis –Vrlika). Za komandanta Dinarske cetnicke divizije jednodusno je izabran svestenik Momcilo Djujic, paroh strmicki i komandant Puka ,,Petar Mrkonjic“. Na konferenciji je podvuceno da se borba protiv ustasa produzi gdje god se oni pojave. Prema komunistima je odredjen stav: Strogo opomenuti partizanske komandire da ne uvlace srpski narod svojim nerazumnim postupcima u nove nesrece. Sto se tice borbe protiv okupatora, u njoj ce ucestvovati svi Srbi, ali kad za nju dodje vrijeme. Preuranjena borba protiv okupatora dobro bi dosla ustasama da produze i zavrse pokolj srpskog naroda.
Svestenik Momcilo Djujic nije trpio nepravdu i nije se nikad mirio sa zlom, vec se uvijek borio za pravdu. I zato se za vrijeme konkordatske borbe vidi kako sa stapom u ruci ide od mjesta do mjesta, narocito o hramovskim slavama i narodnim saborima, i drzi vatrene govore okupljenom narodu protiv Konkordata, koji je Stojadinoviceva vlada potpisala s Vatikanom, a kojim su Rimokatolickoj crkvi predvidjena prava koja nikada nije imala Srpska pravoslavna crkva u Jugoslaviji.
Kada je ratna oluja zahvatila Jugoslaviju i kada su Hitlerove trupe i trupe njegovih satelita usle u Jugoslaviju i raskomadale je, tada su nastali apokalipticni dani za cio srpski narod, narocito za onaj njegov dio koji je potpao pod Hitlerom – stvorenu Nezavisnu Drzavu Hrvatsku. Tada su dosli crni dani i za Srbe na Tromedji, najprije za svestenike i druge narodne prvake, a potom za sav srpski zivalj.Medju mnogim Srbima koji su se sklonili u Kistanje (anektiranu zonu pod italijanskom vlascu) bio je i svestenik Momcilo Djujic, koji odmah sa vidjenijim Srbima osniva odbor za prihvatanje i zbrinjavanje izbjeglog naroda, koji je svakodnevno pristizao u sve vecem broju.Na tom poslu o. Momcilo neumorno radi sve do dana Ustanka na Tromedji, kada ce se vratiti u Strmicu, povesti narod u borbu protiv ustasa, uspostaviti i odrzavati vezu i prisne odnose sa ostalim narodnim prvacima u cilju zajednickih operacija protiv hrvatskih ustaskih zlocina, koji su radili na totalnom bioloskom istrebljenju srpskog naroda. Po nekom nepisanom zakonu svoga nacionalnog bica, srpski narod je u tim teskim danima umio da iznjedri iz svoje sredine najhrabrije srpske sinove koji ce ga predvoditi u borbi za odbranu golih zivota. Zahvaljujuci srpskoj slozi, koja je tada trjumfovala u redovima ustanika, srpske zastave su brzo pobodene na vrhovima Tromedje, gdje su se pobjedonosno leprsale; bile su to zastave Srpskog Vaskrsa i povracene Nade naroda u samog sebe. Ustaski lanci su brzo raskinuti. Nebo je pocelo da se razvedrava. Ali, avaj, ne za dugo. Na pomolu je bio novi neprijatelj: bezbozni komunizam, koji ce nametnuti srpskome narodu jos jednu borbu, u kojoj ce uloga svestenika Momcila Djujica biti od presudnog znacaja po daljnju sudbinu Tromedje.
Kao odlican poznavalac komunizma, komunisticke ideologije, strategije i taktike, o. Momcilo je odmah osjetio opasnost koja prijeti srpskom narodu od komunista, cim je primjetio njihove naoruzane ,,letece vodove“ kako vrsljaju po srpskim selima i zavode naivan narod svojom laznom i bezboznom propagandom. Odmah je upozorio ostale narodne prvake o ovoj novoj opasnosti i ukazao na teske posledice po narod ako se na vrijeme ne zaustavi pakleni rad komunisticke partije. I ostali nacionalni ustanicki prvaci poceli su da pokazuju znake zabrinutosti i uznemirenosti. I suvise je bila upadljiva komunisticka pohlepa za vlascu, koju je pratila njihova potpuna neosjetljivost i ravnodusnost prema stradanjima srpskog naroda. Za ustanike je neshvatljivo bilo da komunisti u tim danima, kada je okupator bio vrlo jak, izazivaju njegove represalije nad ionako namucenim i postradalim srpskim narodom. Sve moguce je cinjeno da se komunisti urazume i da prestanu da se bore za vlast, jer je u pitanju bioloski opstanak srpskog naroda. Sve je bilo uzalud. Pritisak Komunisticke partije na narod i partizansko vrsljanje po srpskim selima dovesce do istorijske Konferencije srpskih prvaka i boraca u Crnim Potocima, u novembru 1941. godine.
Na konferenciji u Crnim Potocima donesena je odluka o formiranju Dinarske cetnicke divizije, u ciji ce sastav uci sledeci pukovi: puk ,,Gavrilo Princip“(Bos. Grahovo i okolina); Puk,,Kralj Aleksandar“(Petrovac – Drvar);Puk,,Kralj Petar“(Srb – Tiskovac);Puk,,Petar Mrkonjic (Strmica, Plavno i Kninska sela);Puk,,Vozd Karadjordje“(Gracac i okolina);Puk,,Onisim Popovic“(Kosovo – Drnis –Vrlika). Za komandanta Dinarske cetnicke divizije jednodusno je izabran svestenik Momcilo Djujic, paroh strmicki i komandant Puka ,,Petar Mrkonjic“. Na konferenciji je podvuceno da se borba protiv ustasa produzi gdje god se oni pojave. Prema komunistima je odredjen stav: Strogo opomenuti partizanske komandire da ne uvlace srpski narod svojim nerazumnim postupcima u nove nesrece. Sto se tice borbe protiv okupatora, u njoj ce ucestvovati svi Srbi, ali kad za nju dodje vrijeme. Preuranjena borba protiv okupatora dobro bi dosla ustasama da produze i zavrse pokolj srpskog naroda.
Svestenik Momcilo Djujic nije trpio nepravdu i nije se nikad mirio sa zlom, vec se uvijek borio za pravdu. I zato se za vrijeme konkordatske borbe vidi kako sa stapom u ruci ide od mjesta do mjesta, narocito o hramovskim slavama i narodnim saborima, i drzi vatrene govore okupljenom narodu protiv Konkordata, koji je Stojadinoviceva vlada potpisala s Vatikanom, a kojim su Rimokatolickoj crkvi predvidjena prava koja nikada nije imala Srpska pravoslavna crkva u Jugoslaviji.
Kada je ratna oluja zahvatila Jugoslaviju i kada su Hitlerove trupe i trupe njegovih satelita usle u Jugoslaviju i raskomadale je, tada su nastali apokalipticni dani za cio srpski narod, narocito za onaj njegov dio koji je potpao pod Hitlerom – stvorenu Nezavisnu Drzavu Hrvatsku. Tada su dosli crni dani i za Srbe na Tromedji, najprije za svestenike i druge narodne prvake, a potom za sav srpski zivalj.Medju mnogim Srbima koji su se sklonili u Kistanje (anektiranu zonu pod italijanskom vlascu) bio je i svestenik Momcilo Djujic, koji odmah sa vidjenijim Srbima osniva odbor za prihvatanje i zbrinjavanje izbjeglog naroda, koji je svakodnevno pristizao u sve vecem broju.Na tom poslu o. Momcilo neumorno radi sve do dana Ustanka na Tromedji, kada ce se vratiti u Strmicu, povesti narod u borbu protiv ustasa, uspostaviti i odrzavati vezu i prisne odnose sa ostalim narodnim prvacima u cilju zajednickih operacija protiv hrvatskih ustaskih zlocina, koji su radili na totalnom bioloskom istrebljenju srpskog naroda. Po nekom nepisanom zakonu svoga nacionalnog bica, srpski narod je u tim teskim danima umio da iznjedri iz svoje sredine najhrabrije srpske sinove koji ce ga predvoditi u borbi za odbranu golih zivota. Zahvaljujuci srpskoj slozi, koja je tada trjumfovala u redovima ustanika, srpske zastave su brzo pobodene na vrhovima Tromedje, gdje su se pobjedonosno leprsale; bile su to zastave Srpskog Vaskrsa i povracene Nade naroda u samog sebe. Ustaski lanci su brzo raskinuti. Nebo je pocelo da se razvedrava. Ali, avaj, ne za dugo. Na pomolu je bio novi neprijatelj: bezbozni komunizam, koji ce nametnuti srpskome narodu jos jednu borbu, u kojoj ce uloga svestenika Momcila Djujica biti od presudnog znacaja po daljnju sudbinu Tromedje.
Kao odlican poznavalac komunizma, komunisticke ideologije, strategije i taktike, o. Momcilo je odmah osjetio opasnost koja prijeti srpskom narodu od komunista, cim je primjetio njihove naoruzane ,,letece vodove“ kako vrsljaju po srpskim selima i zavode naivan narod svojom laznom i bezboznom propagandom. Odmah je upozorio ostale narodne prvake o ovoj novoj opasnosti i ukazao na teske posledice po narod ako se na vrijeme ne zaustavi pakleni rad komunisticke partije. I ostali nacionalni ustanicki prvaci poceli su da pokazuju znake zabrinutosti i uznemirenosti. I suvise je bila upadljiva komunisticka pohlepa za vlascu, koju je pratila njihova potpuna neosjetljivost i ravnodusnost prema stradanjima srpskog naroda. Za ustanike je neshvatljivo bilo da komunisti u tim danima, kada je okupator bio vrlo jak, izazivaju njegove represalije nad ionako namucenim i postradalim srpskim narodom. Sve moguce je cinjeno da se komunisti urazume i da prestanu da se bore za vlast, jer je u pitanju bioloski opstanak srpskog naroda. Sve je bilo uzalud. Pritisak Komunisticke partije na narod i partizansko vrsljanje po srpskim selima dovesce do istorijske Konferencije srpskih prvaka i boraca u Crnim Potocima, u novembru 1941. godine.
Na konferenciji u Crnim Potocima donesena je odluka o formiranju Dinarske cetnicke divizije, u ciji ce sastav uci sledeci pukovi: puk ,,Gavrilo Princip“(Bos. Grahovo i okolina); Puk,,Kralj Aleksandar“(Petrovac – Drvar);Puk,,Kralj Petar“(Srb – Tiskovac);Puk,,Petar Mrkonjic (Strmica, Plavno i Kninska sela);Puk,,Vozd Karadjordje“(Gracac i okolina);Puk,,Onisim Popovic“(Kosovo – Drnis –Vrlika). Za komandanta Dinarske cetnicke divizije jednodusno je izabran svestenik Momcilo Djujic, paroh strmicki i komandant Puka ,,Petar Mrkonjic“. Na konferenciji je podvuceno da se borba protiv ustasa produzi gdje god se oni pojave. Prema komunistima je odredjen stav: Strogo opomenuti partizanske komandire da ne uvlace srpski narod svojim nerazumnim postupcima u nove nesrece. Sto se tice borbe protiv okupatora, u njoj ce ucestvovati svi Srbi, ali kad za nju dodje vrijeme. Preuranjena borba protiv okupatora dobro bi dosla ustasama da produze i zavrse pokolj srpskog naroda.
Svjestan teskog polozaja u kom se nalazi srpski narod, unistavan od hrvatskih ustasa, u nemilosti kod okupatora, na pragu novih stradanja koja mu pripremaju Titovi komunisti, svestenik Momcilo Djujic se primio velike odgovornosti komandanta DCD i istu, pod komandom Djenerala Draze, vodio iz borbe u borbu sve do kraja rata. Od svoje pojave bio je komunistima trn u oku;oni su sve vise i sve otvorenije ispoljavali svoje paklene namjere. U Februaru 1942. napravili su mu zasjedu, kad se vracao iz Drvara u Strmicu, sa cvrstom namjerom da ga ubiju. Zahvaljujuci svojoj opreznosti,Momcilo je osujetio njihov pakleni plan.Od tada je on jos budnije motrio na njihove pokrete.Poslije gnusnog ubistva Ilije Desnice, jednog od najvecih junaka u ustanku, kao i ubistva jos mnogih ustanickih prvaka i boraca,vojvoda Momcilo Djujic je osjetio da je strpljenju srpskih boraca i srpskog naroda dosao kraj.Borba, koju su im komunisti svojim zlocinima nametnuli,morala je da se prihvati. I vojvoda Momcilo Djujic ju je prihvatio. Hrabar i neustrasiv,kakav je bio i ostao,on ce u toj borbi licno predvoditi borce DCD;ici ce od jedinice do jedinice,od sela do sela,drzace zborove i ukazivace narodu na opasnost,koja mu prijeti od ovih najnovijih neprijatelja, koji po naredjenju Tita i Partije rade na potpunom unistenju srpskog naroda i time nastavljaju ustaski posao. Komunistima ustase nisu uopste smetale.
Oni su uperili svoje otrovne strijele jedino i iskljucivo protiv cetnika. Ustasama su prastali, ali za cetnike nije bilo milosti i prastanja. Za vrijeme skoro 4-godisnje borbe sa komunistima DCD je dala mnogo zrtava. Na hiljade njenih boraca polozilo je svoje zivote na oltar Otadzbine. Svaku pojedinu zrtvu osjetio Vojvoda kao jedno pero, bolno iscupano iz njegovih krila. Pisac ovih redova se sjeca kako je Vojvoda, poslije pogibije velikog broja boraca Strmickog bataljona (jan. 1943.),tjesio ucviljene i u crno zavite porodice, iako je u takvim momentima tesko naci rijeci utjehe: ,,Znam ja kako je vama danas tesko i pretesko... Ali znajte da je i meni danas tesko. Dok sam bio na polozajima kod Vrlike, neprijatelj je upao u moju dragu Strmicu i pocupao najljepse perje iz mojih krila...“ Iako je znao da se bez zrtava ne moze spasiti preko pola miliona Srba na Tromedji, Vojvoda se tesko i bolna srca mirio sa pogibijom svakog svoga borca i starjesine.
Kod komunista, na vrhu liste ,,ratnih zlocinaca“ koju su oni sastavili, nalazi se ime vojvode Momciloa Djujica, kome oni treba da sude.Sta da im kazemo na njihovu klevetnicku buku protiv Vojvode, kad znamo da su im srca ispunjena mrznjom i pakoscu? Mi samo onima koji naivno nasjedaju komunistickim lazima savjetujemo da pogledaju u one srpske krajeve gdje nije bilo vojvode Djujica, gdje su komunisti zarili i palili, pa neka ih uporede sa predjelima Tromedje,koji su bili pod zastitom cetnika vojvode Djujica, i neka onda donesu svoj sud...
Djeneral Draza Mihailovic je mnogo cijenio borbu vojvode Momcila i cetnika DCD u spasavanju Srpskog naroda, koji se nalazio pod teskim pritiskom brojnih neprijatelja. Draza je smatrao vojvodu Momcila jednim od najelitnijih komandanata u svom Pokretu, sto se vidi i iz sledeceg Drazinog pisma Vojvodi:
Dragi brate Vojvodo,
U dzinovskim naporima naseg naroda za Kralja i Otadzbinu Vi ste dali sve od sebe vodeci hrabro u krvavim borbama svoje jedinicu. Ne manje je Vasa zasluga na organizaciji cetnicke Dinarske divizije.
U ime Kralja i Otadzbine zahvaljujem Vam na svemu sto ste do sada uradili uveren da ce se Vase jedinice pod Vasim hrabrim vodjstvom i dalje odlikovati u stvaranju nove i slobodne Otadzbine.
Bratski Vas pozdravlja Vas
Drag. M. Mihailovic arm. Djeneral
24. jula 1942. g. slobodne srpske planine
Bratu Vojvodi Momcilu Djujicu
Svesteniku - Polozaj
Izvjesno je da buduci objektivni istoricari nece mjeriti djelo vojvode Momcila mjerom kojom ga mjere komunisti i ustase. Posto je cilj cetnicke borbe na Tromedji bio da srpski narod prezivi ratne strahote, da se srpske zemlje ne pretvore u srpska groblja, a srpska ognjista u srpska zgarista, to ce svaki istinoljubivi istoricar morati da prizna da je vojvoda Momcilo Djujic sa svojim cetnicima uspio u toj uzvisenoj misiji. Ne samo da ce to priznati, vec ce pokusati i da pronadje u cemu je tajna Vojvodina uspjeha. Za nas, koji znamo Vojvodu i sve okolnosti pod kojima se borio, nije tesko uci u tu tajnu i analizirati je:
Tajna Vojvodinih postignuca je prije svega u njegovoj cvrstoj vjeri u Boga i Bozju pravdu, koja ce stici sve zlocince koji su se okomili na srpski narod. Iz te vjere izbija Vojvodin optimizam, koji ga prati u najtezim situacijama i iskusenjima.
Dalje, tajna Vojvodinog uspjeha je u njegovoj odlucnosti i mudrosti: u odlucnosti kojom je vadio mac iz korica da se obracuna s neprijateljem, kad god diplomatija nije dolazila u obzir; u mudrosti kojom je trazio izlaz iz situacije tamo gdje bi upotreba sablje skupo kostala srpski narod. U tom pogledu za Vojvodu Momcila Djujica moglo bi se reci da je on sinteza Karadjordjeve borbenosti i Miloseve diplomatske mudrosti.
Jos nesto vrlo vazno doprinosi Vojvodinom uspjehu. To je ,,harizma“,koju on nosi u sebi i koja se ne moze sakriti. Vojvoda je harizmaticna licnost koja neodoljivo privlaci. On osvaja svojom pojavom i svojim drzanjem ulijeva kod naroda povjerenje u sebe. Vojvoda osvaja i svojom rijecju, kao izuzetno darovit besjednik i govornik, koji skoro nikad ne cita svoju besjedu ili govor. Svaki njegov govor ima u sebi i pjesnicki ton. Vojvoda govori snazno, povezano i sadrzajno. Dikcija mu je odlicna, a jezik pravi narodni, bez upotrebe stranih rijeci. Cak mu je i blazene uspomene Vladika Nikolaj odao priznanje kao odlicnom govorniku. Ima jos nesto sto treba naglasiti kad je rijec o Vojvodinim govornickim talentima: vojvoda Momcilo ne zamara slusaoce svojim govorom, bez obzira koliko dugo njegov govor traje. Pisac ovih redova je dosta slusao njegove govore, ponekad prilicno duge, ali nikad nije cuo da se neko od prisutnih zalio na duzinu Vojvodinog govora. On govori tako da ga svak slusa pazljivo i sa interesom.Njegov govornicki dar nesumnjivo je igrao vaznu ulogu u ratnim danima u ubjedjivanju naroda da podje za njim i sa njim. U svojim govorima Vojvoda cesto nastupa kao propovjednik srpske sloge, potsjecajuci Srbe da je samo ,,jedan Bog,jedan Hristos,jedan Sveti Sava,jedna Srpska crkva,jedan Srpski narod“.
Istoricari ce pisati knjige i knjige o vojvodi Momcilu Djujicu, o njegovom spasavanju tesko ugrozenog fizickog bica srpskoga naroda od brojnih neprijatelja,kao i o spasavanju duhovnog bica koje je isto tako bilo ugrozeno,s jedne strane od rimokatolickog hrvatsko-ustaskog klerikalizma ( ciji je cilj bio pokrstiti sve sto ustase nisu stigle pobiti ), a s druge strane od ateisticko-materijalistickih upljuvaka, kojima su komunisti trovali dusu srpskoga naroda i, po svemu izgleda, znatno je ostetili. Kod nas na Tromedji, u onim sudbonosnim ratnim danima stanje bi bilo mnogo tragicnije i teze da nije bilo vojvode Djujica i njegovih boraca, koje je Vojvoda uvijek ucio i savjetovao da se bore cojski i junacki, srpski i viteski.
Onu istu energiju i snagu, onu vjeru i optimizam, koje je vojvoda pokazao u ratu, on pokazuje i u miru. Poslije rata, punih 47 godina on odrzava kontakt sa svojim saborcima rasijanim po raznim zemljama slobodnog svijeta. Posjecuje ih, savjetuje i hrabri, osvjezavajuci kod njih uspomene na borbu koju su vodili i ideale za koje su mnoga braca saborci svoje zivote dali, uz to potsjecajuci ih na obaveze, koje do poslednjeg daha imaju prema svome narodu,izmucenom i napacenom,i ponovo,u ove nase neslavne dane, na krst razapetom...
Isto tako Vojvoda odrzava stalnu vezu sa istinskim narodnim prvacima u Otadzbini, koji se u ovom najnovijem ratu bore za slobodu i ujedinjenje vaskolikog Srpstva. On im salje sugestije i uputstva iz svog bogatog ratnog iskustva; daje im ocinske savjete, sto se najbolje vidi iz njegovog ovogodisnjeg bozicnog pozdrava MILOM SRPSKOM RODU. Izmedju ostalog Vojvoda im savjetuje:
,,Srbi treba da stoje i ostanu tvrdo u vjeri svojih predaka i u Bozjem zakonu – po kome se u ratu ne ubija neboracko stanovnistvo ni najljucih dusmana; ne raskopava nicije ognjiste, ne ruse niciji hramovi, ne nasrce ni na ciju cast i obraz: ne terorisu oni koji su pali u ropstvo; ne cini nista cime bi se sramotio i ponizavao slobodarski srpski narod, koji se vazda u svim ratovima drzao casno, ponosno i viteski. I herojski u sukobima s onima koji su nasrtali na njegovu cast, obraz, slobodu i imovinu. Takav je vazda bio Srpski narod, takav treba da bude i ostane i u nase dane, jer se i u najtezim danima i borbama moze i treba da bude covjek dostojan Bozjeg imena i casti i ponosa svoga naroda.“
Zaista hriscanski i srpski, vojvodski i viteski! Pred ovako divnim savjetom treba da se postide svi oni koji se klevetama bacaju na Vojvodu i njegovo djelo. To sto Vojvoda savjetuje sadasnjim srpskim borcima, on je savjetovao i svojim borcima prije 50 godina. Medju klevetnike Vojvodine spada i pisac nedavno objavljenog clanka u Srbiji:,,Deca popa Djujica“, koji popa Djujica naziva,,ratnim zlocincem“, a Vojvodine sledbenike-danasnje srpske borce u Krajini – izdajnicima. Pisac clanka je komunista, pa mu je zato Vojvoda trn u oku. Istina je da se pop i vojvoda Djujic borio protiv komunista, ali se borio casno i viteski, cuvajuci i komunisticke porodice od ustasa, kao sto je cuvao i cetnicke...Ima Vojvoda svoje nacionalne i duhovne djece i u ovom sadasnjem ratu; to su svi oni borci u Srpskoj Krajini i Srpskoj Republici – B i H, koji se casno bore za slobodu srpskoga naroda. Ima Vojvoda svoje djece svuda, narocito na njegovoj voljenoj Tromedji. Nece nikada Srbi Tromedje zaboraviti vojvodu Momcila, koji je i danas duhom prisutan medju njima i ucestvuje u borbi za slobodu srpskoga naroda i ujedinjenje svih srpskih zemalja. Krupnim slovima upisano je ime vojvode Momcila Djujica u knjigu Srba-besmrtnika, koje nicija ruka nikad nece moci izbrisati. Nece moci, jer je o vojvodi Momcilu, i prije njegovog rodjenja, veliki Njegos izgovorio sud onim poznatim besmrtnim stihovima:
,,Blago onom ko do vijeka zivi,
Imao se rasta i roditi!“
A i srpski narod na Tromedji izrekao je svoj sud o vojvodi Momcilu kroz vrlo dirljivu pjesmu koja se i danas na Dinari ori:
,,Sta se ono na Dinari sjaji?
Momcilova kokarda na glavi!“
,,Oj Momcilo, diko srpskog roda
Iz tebe ce sinuti sloboda!“
Brat Krunica
11 Septembra 1999 god. u svojoj kuci u San Markosu kod Cikaga u Sjedinjenim Americkim Drzavama, preminuo je poslednji cetnicki Vojvoda - Momcilo R. Djujic
vBulletin, Copyright ©2000-2012, Jelsoft Enterprises Ltd.