Др. Радован Караџић'МОЈА ОДБРАНА

[dimitrije]

Др. Радован Караџић

МОЈА ОДБРАНА



У издању куће "Књижевна задруга", Нови Сад, 1998. изашла је књига аутора Дејана Лукића под називом Радован Караџић - МОЈА ОДБРАНА.


Нека буде правда, макар се небеса срушила!




Мртве душе

Предаја града Сребренице без борбе била је, као што ће се испољити, још једна морбидна игра Алије Изетбеговића, попут оних у реду за хлеб и Маркала. Изетбеговић је наредио да се браниоци повуку у околне шуме и пробију према Тузли да би, како каже Караџић, исценирао српску агресију на међународно "заштићену зону".

Пет поменутих муслиманских официра, бранилаца Сребренице, пишу са огорчењем у међумуслиманској полемици покренутој после пада Енклаве ("Слободна Босна") да су сребренички представници у Бошњачком сабору (1993) донели вест у Сребреницу да им је у Сарајеву "од стране највиших представника власти, понуђена замјена, територија Сребренице за дијелове Сарајева. "Затим наводе: "План деблокаде Сребренице, који је требало бити реализован у касну јесен 1994. године, отказала је претпостављена команда из нама непознатих разлога. Након овога, борцима је тотално пољуљан морал, а народ је говорио да је Сребреница отписана".

Командант оперативне групе Сребреница, Насер Орић (повучен у Тузлу пре пада града) има, такође, да нешто о овоме каже: "О паду Сребренице није све речено, истина ће бити обелодањена када за то дође вријеме".

А пет поменутих сребреничких официра поручују: "Ми сматрамо да су судбина Сребренице и догађања око ње обавијени дебелим велом тајне и непознаница која чека истините одговоре".

Судбина Сребренице је за њих била обавијена велом тајне, јер нису знали оно што ми данас знамо: да је постојало наређење из Сарајева о повлачењу, из пропагандно-политичких разлога. Наређење је било да се све четири бригаде из Оперативне групе имају пробити до Тузле. А од Тузле ће, нападом иза српских леђа, покушати да им пробој олакша Насер Орић са својом групом.

Пробој Оперативне групе је био скуп, жртве велике. У шумама око Сребренице муслиманске снаге су просто срљале на српске положаје. "Јуришали су као мрави", каже Караџић и додаје да је на једном месту погинуо педесет и један српски борац иако су били у добро утврђеном рову. Може се претпоставити колико је било мртвих нападача.

Бизарна је чињеница да Срби нису успели да заробе ни једног муслиманског официра више од средњег ранга. Да би се докопали "слободне територије" команданти су гурали војнике управо у смрт.

"Девет хиљада муслиманских војника је почело да се пробија према Тузли. Три седмице касније они су се још тукли око Сребренице. Девет хиљада је велика снага!... Они су се пробијали, а наши их следили. Морате знати - каже Караџић - да су муслимани, захваљујући наређењу Изетбеговића морали да прихвате борбу у војнички крајње тешкој ситуацији. Они су морали да се пробијају кроз наше утврђене линије. Они су коначно, успели да се пробију до Тузле, али у страховитим крвавим борбама. Њихови официри су, да би се пробили, једноставно жртвовали своје војнике".

Део Оперативне групе се пробио до Тузле. Део се предао Младићу. Онда је кренула прича по већ виђеном: На основу наређења Српског војног и политичког врха, српска војска је начинила геноцид над недужним муслиманским живљем. Војници су убијани са кратког растојања, када су се већ били предали. Други су одвођени некуда и од тада им се губи сваки траг.

Мртви су помножени са десет и стотину. Број мртвих муслимана зауставио се и до дана данашњег укопао на шест хиљада!

Документи и наша истраживања показују да су на сребренички "товарни лист" натрпане мртве душе, не само са других фронтова, него и оне које су скончале природном смрћу, широм Босне и далеко од Сребренице.

А шта је истина?

Истражитељи из Хага су обилазили, копали, прекопавали и гребали по босанској земљи и нису успевали да задовоље геноцидну цифру од шест хиљада. Следеће поглавље фарсе је била притужба да је међународна заједница некако постала летаргична, новца има све мање, па копачи геноцида немају средства да путују и открију све што скрива сребреничка земља.

"Елизабет Рен је, прича Караџић, крстарила око Сребренице, истраживала и снимала свим најсавременијим инструментима и нашла на једном месту пет стотина муслиманских војника убијених нашом артиљеријском ватром. Нико од нас до тада није знао за ово. Многи муслимански војници су убијени ускачући у наше ровове. Наших је, такође, доста погинуло.

Ми смо их по паду Сребренице позвали да се предају и положе оружје. Хтели смо да их заменимо, имали смо доста наших заробљеника у њиховим рукама. Они су то одбили.

Они сада кажу да су на Сребреници изгубили шест, осам хиљада људи. За сваког војника који је нестао за време ове и других акција тврде да је убијен у Сребреници. На овај број су додали и оне који су убијени претходне три године. Све су то они стрпали на списак Сребренице. Где су те масовне гробнице о којима толико говоре? Снимали су сателитски. Испитивали су специјалним сондама које проналазе и утврђују људске остатке. И нису нашли ништа".

Шест хиљада мртвих муслимана у Сребреници је крупна лаж као, уосталом, многе изречене о грађанском рату у Босни. Многи су у свету своју митоманију иживљавали на несрећи Сребренице.

Према нашим истраживањима, далеко више од пола састава Оперативне групе пробило се до Другог корпуса у Тузли. То значи да их већ најмање хиљаду и по мањка са списка од шест хиљада мртвих и несталих који се више никада нису појавили.

Чујемо већ повике да бројке српске стране нису коректне, да се прикрива "геноцид" и да је у пробоју заглавило више него пола сребреничке Оперативне групе. Повуцимо за часак нашу статистику. Идемо дотле да ниједан муслимански војник није извукао живу главу! Пала на Сребреницу и околину атомска бомба селективног дејства: муслимане покосила, Србе поштедела.

Ако су, дакле, оних девет хиљада "шехиди", онда по нашој рачуници за коју поседујемо документацију, књиговодство опет не "штима": од оних шест хиљада још увек их има живих. А ево и како.

Постоји међународно усвојен и оверен званични списак који се зове "Нестале особе на територији Босне и Херцеговине". Списак је саставио Међународни комитет Црвеног крста у Женеви. Прво издање овог списка појавило се 30. маја 1996. године.

Истовремено, постоји коначна и званична листа људи који су уписани да гласају на општинским изборима у БиХ. Та листа се официјелно зове "Коначна листа гласача" и верификована је од стране муслиманских и међународних власти.

Постоји, такође, у оквиру ширег списка, "Коначна листа гласача за Сребреницу (Република Српска)".

До сада је био обичај да мртви из оправданих разлога не долазе на гласање. Али у нашим рукама налази се папир са три хиљаде и шеснаест (3.016) покојника из Сребрениие, који се истовремено налазе на званичном списку муслиманских гласача на сребреничкој општини! Много би било да их све по имену и презимену наводимо. За ову прилику ево неколико насумице одабраних:
Алић Шевал (1967) из села Сулић-Кнезови у сребреничкој општини, погинуо (или нестао) на Списку Међународног Црвеног крста под бројем БАЗ 904819, а оживео на Коначном списку бирача за Сребреницу на 85. страници, стубац 1.
Авдић Абдурахман (1910) из Липовца, погинуо под бројем БАЗ 910874, гласа на страни један стубац 2.
Авдић Мујо (1966) из Осмача, погинуо под БАЗ 105155, гласа на 84 страни стубац 1.
Орић Механ (1966), Поточари, погинуо под БАЗ 901433, гласа на 84 страни стубац 1.
Османовић Есад (1966-67), Гостиљ-Ликари, погинуо под БАЗ 902117, гласа на страни 84,стубац 1.
Алић Џевад (1965) из Оџака погинуо под БАЗ 910348, гласа на страни 80, стубац, 1.
Имшировић Менсур (1965), Руловци, погинуо под БАЗ 905453, гласа са стране 80, стубац 2.
Ејубовић Ибрахим (1948), Булаговина-Видиковац, погинуо под БАЗ 904151, гласа са стране 40,стубац 1.
Мехмедовић Реџеп (1959), Сућеска, погинуо под БАЗ 905099, гласа са стране 64, стубац 1.
Мехиновић Фадил (1959) из Добрака, погинуо под БАЗ 904121, гласа са стране 64,стубац 1.
Ибишевић Реуф (1959) из Цаца, погинуо под БАЗ 901209, гласа са стране 64, стубац 1.
Хиркић Џемаил (1959) Кутесеро-Сребреница нестао под БАЗ 903734, гласа са странице 64, стубац 1.
Крџић Заим (1936), Присоје-Осмаче, нестао под БАЗ 910552, гласа са странице 20. стубац 2.
Малакић Мујо (1933-34) из Познановића, нестао под БАЗ 900938, гласа са стране 17. стубац 1.
Муминовић Расим (1934), Бараковићи-Прибидоли, нестао под БАЗ 903877, гласа са странице 17. стубац 2.
Маџић Салих (1934), Чичићи-Гладовица, нестао под БАЗ 910641, гласа са странице 17. стубац 2. Кардашевић Бекто (1923-25) из Гладовице, нестао под БАЗ 913270, гласа са стране 6. стубац 1. Итд...

Младић је ушао у Сребреницу једанаестог јула 1995. у моменту када су по околним шумама и брдима почеле борбе са комплетним саставом Осме оперативне групе у пробијању према Тузли. Младић се директно обратио окупљеним цивилима и њиховим представницима понудио да остану или да буду организовано евакуисани. Одабрали су да оду, исто као што су Срби из околине Сарајева између останка и одласка изабрали одлазак.

Незнатан део муслиманских војника одговорио је на позив Младића да се преда и буде замењен за српске заробљенике у муслиманским рукама. Остала већина одлучила је да прихвати борбе у одступању.

Документ о евакуацији цивила потписан је између Младића и муслиманских цивилних представника у присуству официра холандског одреда, као сведока.

Ниједан муслимански цивил није у Сребреници убијен руком регуларног Младићевог војника! Наређења команде у том погледу била су строга и изричита.

А шта је било са заробљеним војницима?

0 томе Караџић подсећа на сведочење Дражена Ердемовића који је био у Младићевом саставу при операцијама у Сребреници и изјавио пред судом у Хагу да је српска команда издала стриктно наређење да цивили мора да се поштеде, а да се према свима српска војска мора понашати по правилима међународног права и женевских конвенција.

Ердемовић који је, узгред, Хрват опширно је говорио шта се дешавало у Сребреници. Рекао је: ја знам да нас је команда упозорила и наредила нам да се према цивилима и ратним заробљеницима понашамо хумано и према правилима.

"Било је, међутим, индивидуалних освета људи чије су породице настрадале, вели Караџић. Источна Босна је била арена стравичних муслиманских злочина над српским становништвом. Али, нико од српског руководства није наређивао злочине нити је имао потребу за тим. Ту је реч о индивидуалним осветама. То није био део наше политике".

Да је у Сребреници било индивидуалних злочина са српске стране нико данас не пориче. А да је то била политика српског руководства у Босни, нико данас нема ниједног доказа.

Испитујући шта се заиста одиграло у Сребреници окруженој медијском маглом у којој су се укрштале лажи, мито-манија и факти, анкетирао сам серију напоредних учесника догађаја са српске стране. Сва њихова сведочанства могла би се комфорно сместити у изјаву М. Р. припадника војске РС и учесника драме у Сребреници.

"Пробудили су нас око поноћи. Дижи се, идемо у Сребреницу. Шта ћемо тамо? Видјећеш кад дођеш.

Кад смо стигли, Сребреница је већ била пала, а турских заробљеника букадар (много). Мене допало да спроводим пун аутобус. Њих пун аутобус, а ја сам и само пушка у руци. Да су хтјели могли су ме ногама дотући... Онда угледам двојицу из околине мог села (наводи име села). Двојица из банде што ми је запалила кућу. Сестру ми силовали и живу запалили. А мајку сам нашао пресавијену преко ограде са рупом у глави... Изведем их из аутобуса и сваком по метак. Јебем им мајку турску...

Како си смео?

Што не би смио, ко ће ми шта?

Па, неко ко ти је ту командов&

[dimitrije]

--------------------------------------------------------------------------------

Фаланга


Олбрајтизам у чијем је наручју одрастао хашки суд, био је отишао дотле да је Јевреј, Ентони Луис, колумниста "Њујорк Тајмса", позвао добровољце под заставу светске, муслиманско-јеврејске фаланге у борбу против српског зла. Ентони Луис, као истакнута фигура јеврејског корпуса у Америци, имао је јак интерес да у својим колумнама демонизира Србе.
Приоритет америчке политике био је да се издејствује израелско-арапски мир. Срби су у том додворавању муслиманима, дошли као наручени. Док су Пентагон, Стејт Департмент и Савет за националну безбедност у Вашингтону, деловали на политичкој и војној подршци новим јеврејским савезницима у Босни, медијске хијене су добиле простор.

У том резервату било је места за све примерке писане и електронске речи. Сцена је била припремљена тако да је олбрајтизам могао да изнедри целу плејаду медијских монструма какви су, на пример, у Британији били Ед Вулијами, Мертин Бел, Меги О'Кејн, или у Америци, Рој Гатман, Џон Бернс, Кристјан Аманпур, Питер Џенингс... Сви су они зарадили славу и награде, на лажи и рапортирању без професионалног баланса. Двојица са листе, Рој Гатман из "Њуздеја" и Џон Бернс из "Њујорк Тајмса" постали су добитници Пулицерових награда за извештаје који ће се доцније испоставити као лажи. Рој Гатман је награђен зато што је у хотелској соби у Загребу измислио концлогор у Омарској у августу 1992. године. Џон Бернс је добио Пулицера за извештаје из Сарајева. Биле су то једностране, зле, најчешће бљутаве и срцепарајуће приче за подилажење редуцираном укусу плебејске ТВ памети. Бернс је јунак оне приче о "српском зликовцу" (тако га је назвао пре судске пресуде), иначе ментално оптерећеним, Владимиром Хераком који му је наводно, описао ужасне злочине што их је заједно са својим пријатељем Сретком Дамјановићем, починио над недужним муслиманима.

Бернсова прича је као разорна бомба одјекнула Америком. Сторија је, заједно са "манекеном костуром" из Трнопоља, Фикретом Алићем, драматично инхибирала политику Беле куће према рату у Босни. Лондонски "Гардијан", лист Еда Вулијамија, марта 1997. у време када су медијске лажи из Босне почеле ла бивају предмет (још увек бојажљивог) преиспитивања, добио је напад нечисте савести. Објавио је да су двојица "мртваца" (за другима се трагало) које је Бернс својевремено у "Њујорк Тајмсу" покосио лажном речју на терет "српског зликовца" живи и здрави!
Извештач листа из Сарајева, Карин Колеман, разговарала је са Сретком Дамјановићем у Централном затвору у Сарајеву. Дамјановић је, заједно са Хераком осуђен (1993) на смрт за "геноцид и ратне злочине против цивила". Као дописник из Вашингтона у то време, имао сам податак да је Стејт Департмент, ослањајући се на Бернсово писање, тражио од муслиманских власти у Сарајеву да се суђење Хераку и Дамјановићу што више "рекламира". У то време Ворен Кристофер је био у клинчу са својом околином у Стејт Департменту око тога да ли да се српска и — следствено — Караџићева "недела" званично огласе геноцидом. Кристофер је, ослањајући се на податке својих дипломата, који су били ипак објективнији од медијских извештача, још увек муку мучио да ли да Караџићева и Милошевићева "недела" званично означи "геноцидом" или, као до тада, као недела "која се граниче са геноцидом". Ова, на изглед, нијанса, била је врло важна, јер се на њој преламала суштина потоње оптужнице против Караџића, Младића и других Срба уопште.

У то време у Белој кући, у Савету за националну безбедност, Олбрајтова је непрестано прозивала Кристофера. Председник Савета, Ентони Лејк, подржавао је Олбрајтову. Потпредседник, Ал Гор, такође. Са Бернсовим извештајем о "сведочењу" Херака и Дамјановића — уосталом изнуђеним под мукама — Медлин Олбрајт је махала испред Кристоферовог носа. Кристофер је попустио. Геноцид је победио. Остало је још да се обави остатак посла, да се геноцид произведе у званични стратешки метод политике Караџића, што ће госпођа Олбрајт обавити беспрекорно. Овоме ће се доцније додати бесмислена, али подмукла, оптужба о силовању као стратешкој политици Караџићеве државе! Вратимо се у Централни затвор у Сарајеву. Тамо извештач "Гардијана" описује (а време је март 1997. године) како Дамјановићева ребра избијају испод коже, као она Фикрета Алића у Трнопољу, и како по леђима и рукама има дубоке ожиљке. "Многи зуби су му избијени, још увек уринира крв, здравље му је критично нарушено".
У даљем тексту се каже да је Дамјановић 1992. заробљен након што је залутао на муслиманску територију, да је тучен и мучен док није "признао" да је убио седам муслимана. Његов адвокат је сада успео да пронађе, живе и здраве, двојицу од оне седморице које добитник Пулицера, Џон Барнс није довољно дотукао. "Суђење Дамјановићу било је фарса. У време када су сви желели да казне Србе, шансе за праведно суђење биле су минималне" тешка срца се правда "Гардијан" након пет година беспримерне сатанизације Срба.

[dimitrije]

Мрачне игре

Када је Маргарет Татвајлер званично из Стејт Департмента лансирала термин "етничког чишћења" и када га је пропаганда Магленог Дна привезала искључиво српској страни, једна од најкрупнијих пропагандних битака на балканском попришту је изгубљена за Србе. Алији Изетбеговићу и Харису Силајџићу треба скинути капу за умешност којом су искористили пружену прилику. Америчке лобистичке фирме "Нолтон и Хил" и, затим, "Радер и Фин" разрадиле су до зареза и тачке текст који су Изетбеговић и Силајџић у току целог рата пруском дисциплином понављали где год су стигли. Нико, ваљда, до сада није изговорио у јединици времена толико пута "геноцид" и "етничко чишћење" колико Харис Силајџић. У Америци су сви екрани и новински ступци били отворени за Силајџићеву машту. Силајџић је неометан четири године избацивао насумцие бројке и "факте" о српском прогону над муслиманима. Почео је са две стотине хиљада убијених муслимана, 60 хиљада силованих муслиманки и седамнаест хиљада убијене муслиманске деце!
Као дописник из Вашингтона у то време, забележио сам само једном да је неко (овог пута Cnn) позвао представника Југословенске амбасаде да наступи заједно са Силајџићем. Чим је чуо и проценио да би његови "факти" могли да буду јавно проверавани, Силајџић је запретио да неће наступити. Отказали су српској страни. Харис је и те вечери био у свом амбијенту, није било никога да му макар постави питање, а незгодна питања публике филтрирао је сам Cnn.

Тако нико није успео да упита (ни тада ни никада после) Хариса ко је и како побројао тих двеста хиљада мртвих душа. И ко је био статистички присутан када су Срби, у мачо стилу, исиловали тих 60 хиљада муслиманки. Јер, кад су их већ силовали онда би морало да се негде појави, брат брату, 30 хиљала малих јаничара. Њих, међутим, нигде нема. У књизи "Плави шлемови - шта сам заиста видео у Босни", непосредни сведок догађаја, француски штабни официр Франше, на једном месту (стр. 104) записује: "... Врло брзо, најстрашнија гласина о силовању као ратном оружју Срба, проширила се на све стране. Двадесет хиљада жртава. Затим четрдесет. Затим шездесет. Ужасно лицитирање. УНПРОФОР је дуго испитивао ове бројке покушавајући да покупи сваку информацију. Да би (у том моменту) дошао до (ипак) страшне бројке од десет хиљада силовања. И да би са сигурношћу установио да Срби не држе тужни монопол над овом врстом праксе."
Темом силовања бавиће се и уредник Француске телевизије (Франс 2), Жак Мерлино. У недељнику "Л'Поан" од 13. марта 1993. записује да је после појаве драматичних бројки о српским силовањима, настала најпре фаза ужаса, затим фаза сумње и, на крају, фаза мучнине. Фаза ужаса почела је новембра 1992. и трајала је до јануара 1993. "Почело је са гласинама, затим званичним извештајима о 20 до 60 хиљада муслиманки које су силовали Срби. Време сумње дошло је чим је логика успела да постави своје питање о висини бројке и разлогу њеног изненадног појављивања. Сада (1993) се налазимо у времену мучнине: сви они који се у Француској баве бившом Југославијом знају да су те бројке лажне, јер не почивају ни на каквом озбиљном истраживању. Сви то знају - нико се не усуђује да каже. Тешко је устукнути." Гласине су почеле крајем новембра 1992. и необично се брзо шириле како би тема могла да се изнесе пред европски самит у Единбургу (11. децембра).

Шефови држава и влада окупљени у шкотској престоници су узнемирени оним што чују и одлучују да у Хрватску и Босну упуте једну комисију. Комисија бива брзо формирана. Ранији британски дипломата, госпођа Ан Варбартон, председник једног колеџа у Кембриџу, бива постављена за шефа Комисије. У саставу је шест жена међу који- ма и чувена Францускиња Симон Вејл. Госпођа Вејл одлази у Загреб, тамо проводи само четири дана (од 20. до 24. децембра) и анализира текст извештаја анкетног тима. Осмог јануара, у Бриселу је већ све спремно да се изнесе у јавност на конференцији за новинаре.

Претходног дана, међугим, између чланова Комисије долази до врло озбиљних размирица. Симон Вејл подвлачи слабости истраживања, саветује опрез и изражава чуђење "затрованошћу" немачке представнице у Комисији. Глас Симон Вејл бива игнорисан и Ан Варбартон говори пред новинарима. Она, истина, изражава известан опрез, али процењује да је силовано 20 хиљада муслиманских и хрватских жена. Бројка је одмах разаслата преко светских радио и ТВ станица. Франиуски "Либерасион" објављује наслов: "Систематско силовање: извештај који оптужује босанске Србе". "Фигаро" је нешто опрезнији, све ставља у кондиционал. Док "Пари Мач" објављује две странице са фотографијом три жене које плачу. Наслов: "Као и оне, 60 хиљада жена у Босни силовано је од стране Срба." Америчка штампа не заостаје "Њузвик" оперише са бројком од 30 до 60 хиљада силованих и комплетира своје инфор- мације званичним извештајем муслиманске комисије и муслиманског Министарства унутрашњих послова! "Као да ове две институције које су стране у сукобу и изолиране у Сарајеву, могу да имају било какав кредибилитет", примећује Мерлино. Бројке су, међутим, обиграле свет пре него што је било ко могао да прочита извештај Европске Комисије.

Овај поверљиви извештај утврђује, као што ће и сама госпођа Варбартон касније признати, да је цела мисија била ограничена на испитивање само муслиманских жена. Српске жене су биле изостављене. Извештај, затим, наводи изворе на којима се базирао: верска старешинства муслимана и католика, представници муслиманске и хрватске владе и невладине организаиије, локалне и светске.

Ниједно директно сведочење силованих жена није регистровано! Друга комисија коју су именовале УН, под руководством Тадеуша Мазовјецког, објавила је своје истраживање и изнела га пред Савет безбедности 10. фебруара. Њен извештај помиње тридесетак сведочења непосредних жртава силовања - хрватских, муслиманских и српских. Комисија извештава о 19 зачећа која су последица силовања и узима за критеријум да на сто силовања отпада једна трудноћа (на основу чега?) и тако долази до цифре од 12 хиљада силовања (на све три стране). Целу ову тужну фарсу која се, сама по себи, граничи са својеврсним злочином такозване међународне заједнице, пластично је у неколико речи, сажео Француз Жером Бони који је, за ТВ емисију "Специјални дописник", кренуо у лично истраживање у Тузлу, посебно наглашену у оба извештаја.

У емисији од 4. фебруара 1993. Бони саопштава: "Кад сам се нашао на 50 километара од Тузле рекли су ми: идите у салу тамошњег Спортског центра, тамо има 4 хиљаде силованих жена. На 20 километара од Тузле број је сишао на 4 стотине. На 10 километара било их је само 40. А, када сам се нашао на лицу места, само четири жене су прихватиле да потврде да су силоване..." Медијски хоризонти Запада били су за муслиманску страну практично без лимита. Зато је Алија Изетбеговић могао да са силовањима и "етничким чишћењем" које је на Западу постало бласфемија, манипулише како му драго. Па је отишао дотле да је, ради демонизирања Срба, наређивао сопственом народу да се "етнички очисти" са појединих региона. Циљ је био да се, заједно са другим сатанским триковима, какви су били ред за хлеб у улици Васе Мискина, масакр на сарајевским Меркалама и Сребреница, изазове западна војна интервенција. И ту му на учинку треба скинути капу.

Како је то Изетбеговић радио показаће документ који је у току рата запленила српска обавештајна служба. Реч је о наређењу упућеном у јануару 1993. муслиманима у Требињу.

"СДА Требиње, 52/93, 20.01.1993. Инструкција о исељавању из Требиња. Како ситуација у Босни и Херцеговини из часа у час постаје у погледу безбједности сложенија, особито након прихваћања Женевских докумената (!) од стране Караџића и његове клике на Палама, потребно је, у циљу остваривања тежњи свих Муслимана, очувања и јачања наше државе БиХ, хитно подузети мјере на терену требињске општине:
1. Преко наших активиста анимирати све Муслимане, особито угледне и имућне да у што скоријем времену напусте Требиње (!) и пређу у Црну Гору.
2. Имовину, покретну и непокретну, дјелимично продати, а по могућности остављати на чување ПРОВЈЕРЕНИМ СРБИМА, од раније познатим пријатељима Муслимана који су противници отпадничке Караџићеве политике.
3. НЕ ЛИБИТИ СЕ ПРИТИСАКА, ПА И ПРИМЈЕНЕ СИЛЕ (!!) ПРЕМА ОНИМ МУСЛИМАНИМА КОЈИ НЕ ПОСТУПЕ ПРЕМА ОВОЈ ЗАПОВЈЕДИ.
4. По доласку у Црну Гору повезати се са СДА, Мерхаметом и нашим људима у Либералном Савезу Црне Горе, где ћете добити све инструкције за даље поступање. Сваки наш вјерски објекат у Црној Гори ће вам пружити помоћ, а браћа у Тузима, Подгорици, Плаву, Рожају и диљем Црне Горе вас очекују. Сва ваша имовина ће бити надокнађена кад постигнемо циљ, а вашу жртву ћемо знати цијенити, што Муслимани свијета од вас очекују. С поштовањем, Селам алејкум Сарајево, 20.01.1993. год. Секретар СДА Хасан Ченгић".

У моменту када Хасан Ченгић шаље инструкцију својим сународницима у Требињу, рат у Босни бесни већ месецима. Муслимани у Требињу и околини, који чине четрнаест посто тамошњег живља, живе релативно мирно, без притиска и примене силе са српске стране. Притисак долази са муслиманског врха. Као што ће Маркале, ред за хлеб итд. бити политичка манипулација болесних душа даби се изазвала спољна инетрвенција против Срба, тако и наредба сународницима да напусте Требиње даби се Србима прилепило етничко чишћење, служи истом циљу. А иде се дотле да се отворено прети применом силе против оних који се оглуше о инструкцију. Муслимански врх, затим, унапред зна да ће Америка и Халифат отплатити сву имовину саучесницима ове психопатске игре људима, поручује да ће њихову "жртву" знати да цене. Жртва није локална, она је глобална, ту жртву "Муслимани света од вас очекују". А можда је накрупнији факат у овом документу сажет у тих неколико речи у којима се ситуација за муслимане погоршава и постаје "сложенија", јер су Караџић и његова клика прихватили женевски мировни предлог (!).

Рат у Босни је, заиста, био испуњен епизодама из арсенала ове политике болесних душа. Почело је масакром у реду за хлеб у улици Васе Мискина у Сарајеву, где су експерти Уједињених Нација установили да не постоји практично балистичка могућност да је масакр починила граната испаљена са српских позиција око града. Тадашњи командант УНПРОФОР-а, генерал Луис Мекензи сећа се ситуације непосредно после инцидента:
"Моји ми људи кажу да постоји нешто у муслиманској тврдњи што се не уклапа. Улица је била блокирана управо пре инцидента. Чим су људи пуштени да уђу и стану у ред за хлеб, појавили су се представници штампе, али су остали на одстојању. Дошло је до експлозије и средства информисања су истог тренутка била на сцени."

Једанаестог новембра 1994. Лондонски "Тајмс" ће објавити информацију у којој стоји: "У Сарајеву, пуковник Жак Лешеваје, из снага УН, рекао је АВ је испитао случај са три минобацачке гранате које су у уторак погодиле Сарајево. Утврђено је да су једну испалили Срби, а да су друге две испаљене из дела града који држе владине снаге (муслимани). Иако официри УН нису желели да се изјашњавају, из доказног материјала се непосредно намеће чињеница дасу припадници босанске армије намерно гађали сопствени народ даби привукли међународне симпатије. Неколико функционера УН је током рата указивало на то да босанска влада гранатира сопствени народ како би задобила симпатије светске заједнице."

Мекензи је још почетком рата, већ у јуну 1992. видео у чему је ства

[dimitrije]

--------------------------------------------------------------------------------

Меморандум

Алија Изетбеговић је, бизарном алхемијом западне политике у спрези са мелијским злочином произведен у симбол мултиетничке толеранције, док је српско руководство са Караџићем на челу проглашено националистичким сатанама и носиоцима геноцида.

Реч је о историјској иронији.

Изетбеговић и Караџић су у време Титове Југославије обојица били антикомунисти и дисиденти. Али, Караџић је био антикомуниста са позиције демократског опредељења, антифашизма, ројализма и либералне деснице, дакле, политичких вредности које данас чине широку суштину система западних демократија.

Изетбеговићев антикомунизам долази из супротне стране, из простора верског фанатизма, исламске фундаменталистичке деснице, камуфлираног антисемитизма и својевремених симпатија за Хитлеров нацизам.

Караџић је у Титовој Југославији био прогањан за анархолиберализам и буржоаске погледе. Изетбеговић је хапшен због исламског фундаментализма (Исламска декларација) и колаборационализма у нацистичкој независној држави Хрватској (НДХ) која је у току Другог светског рата обухватала и територију БиХ.

"Данас свако зна да је Изетбеговић у току Другог светског рата носио немачку униформу", рећи ће Караџић.

У савремено биће исламског фундаментализма, дубоко је уграђен антисемитизам. Као оријенталиста по професији, а после четврт века проведених у исламском свету, немам никакве дилеме да апсолутна већина муслимана и даље доживљава израелску државу страним телом у арапском бићу, и из те равни, гаји дубоке симпатије према ономе што је Хитлер чинио Јеврејима.

Алија Изетбеговић је, у личној теорији и пракси, аутентичан представник ове исламске већине. Његова биографија говори о човеку који је директан изданак ране муслиманске идеје о халифатској Босни која је, да Хитлер није поражен, требало да настане уз помоћ нацистичке Немачке, а на рачунима осталих народа у Босни пре свега Срба и Јевреја.

Ментори и духовни оци Алије Изетбеговића побринули су се да нам о овоме оставе јединствени писмени документ - "Меморандум народног одбора" муслимана, упућен Адолфу Хитлеру 1. новембра 1942. У Меморандуму који почиње са "Наш Фиреру", потписници се жале да су непосредно пред Други светски рат (1939) за муслимане у Босни били наступили "црни дани" јер су их Срби (Хрвати?) прогласили Петом колоном "зато што смо жељели и на том радили, да Немачка умаршира у Југославију".

Пошто су вођи Рајха објаснили да муслимани немају ништа са нижом расом Словена и да су босански муслимани аријевске расе(!), односно Готи што су у Iii веку дошли у Илирију аутори Меморандума износе своје молбе вођи Трећег Рајха. Траже, најпре, проширење оперативног подручја муслиманске "Босанске легије" под командом мајора Мухамеда Хаџиефендића. Легија би се звала "Босанска стража". У њу би требало да буду укључене све формације осим добровољаца чувене 13. СС "Ханџар дивизије" која се у то време борила на фронтовима у Русији. Наоружање и контролу над овом формацијом преузела би на себе немачка армија.

У тачки 6. молбе Хитлеру стоји: "На овој територији (муслиманској, одвојеној од НДХ) основала би се Жупа Босанска, са сједиштем у Сарајеву, чијег би шефа именовао једино и искључиво Хитлер".

"Бошњаци, муслимани Босне, су саставни део Триста милионског народа Истока, који своје ослобођење може постићи само у борби против енглеског империјализма, јеврејства, слободног зидарства и бољшевизма, на челу са немачким народом под вођством његовог Фирера", пишу Изетбеговићеви духовни оци жалећи се Хитлеру да су их Хрвати у НДХ постранили и одузели им сву власт.

"Народни одбор", затим, поручује Фиреру да су упркос "против муслиманском наступању" такозване Црне мафије (хрватски клер), добровољци из НДХ на источном фронту били муслимани, а за њима су кренули на рад у Њемачку муслимани и муслиманке да би доказали своје повјерење и љубав према немачком народу".

Додворавајући се Хитлеру, аутори Меморандума, Узеир Хаџихасановић, Мустафа Софтић (тадашњи градоначелник Сарајева) и Суљага Салихагић (Бања Лука) поручују Хитлеру: "Ми, босански муслимани, ми смо одани немачком народу због тренутног рачуна и интереса. Иако живимо у овој земљи у којој већину чине словенски народи, иако говоримо босанским језиком који је сличан српско-хрватском, по раси и крви ми нисмо Словени, већ готског поријекла. Ми, Бошњаци, дошли смо са сјевера на Балкан у Iii вијеку као германско племе"... Хитлеру се скреће пажња да се Словени антрополошки разликују од "муслиманских Гота", јер 90% Бошњака имају танку, плаву косу, плаве очи и свијетлу боју коже" док 80% Срба и Хрвата имају "густу, црну косу, црне очи и тамну боју коже". Уз то "Бошњаци су познати као људи отвореног карактера, док су Словени склони да буду потчињени!"

Хитлер је био зликовац, али није био блесав. Није ни одговорио на Меморандум.

А данас, пола века доцније, Алија Изетбеговић, који је носио Хитлерову униформу и који је директан изданак "народног одбора" - никада се није оградио од његовог меморандума - ужива статус савезника Запада. Милиони са тог Запада пали су у борби против Хитлеровог нацизма, а седам милиона јевреја скончало у нацистичким логорима смрти.

Харис Силајџић је у току рата напунио западно небо и земљу српским "фашизмом". Немам забележено да је Изетбеговић и једном рекао за Србе да су фашисти. такву похвалу Србима, једноставно, он није могао да изусти.

[dimitrije]

Медијска неман


Откриће лажи о Трнопољу значајно је утолико што је данас већ реч о доказним фактима који руше један од стубова у згради медијске лажи о рату и миру на Балкану. Без трнопољског стуба та зграда биће, од сада, свакако рушевнија. Следствено томе, неки аргументи Хашког трибунала против Радована Караџића мораће да се преиспитају. Кад тад.

Срби, међутим, не смеју бити наивни у веровању да ће се то скоро десити. Знак препознавања је жестоко, неуротично, хистерично реаговање на откриће Томаса Дајхмана о "Слици која је обманула свет".

Пре него што је 24. јануара 1997. лондонски "ЛМ" кренуо у продају, уредник часописа Мик Хјум, примио је факсимил од адвокатске канцеларије "Билд анд компани", оне исте коју је својевремено британски премијер Џон Мејџор био ангажовао у тужби против листа "Њу Стејтсмен."

Адвокати ИТН траже од главног уредника "ЛМ" да одмах повуче фебруарски број часописа и "на ситно исече" све примерке (са чланком Дајхмана).

ИТН тражи, затим, да се "ЛМ" извини и да још плати оштету!

Када јој је из "ЛМ" одговорено, нешто мање деликатним језиком, шта може да уради са својим ултиматумом, мултимилионерска медијска неман покреће тужбу за клевету и магазин се нашао пред дугом, скупом битком.

Британски закон о клевети је такав да богати могу ућуткати сиромашнијег противника. Имунитет од критике богати могу купити на суду, могу да плате више и боље адвокате, а продуже процес све док банкротирана жртва не падне.

Медијска неман ИТН-а прво је избацила из игре издавача "ЛМ"-а који се извинио и побегао од скупе авантуре. Као што смо већ видели, "ЛМ" се од овакве демократије преселио у Немачку, али, онако мали и жилав, остао је у бици до краја.

Пени Маршал и Јан Вилијамс, поред тога што им је наређено да не прозборе ни речи о афери, натерани су такође, да придруже своје потписе тужби. "Гарdијанов" извођач прљавих радова Ед Вулијами такође је потписао ИТН-ову тужбу за клевету.

Богата медијска звер предузела је све да се Дајхманова сторија убије "док је још мала". Великим редакцијама је "колегијално" запрећено да би им боље било да се не баве Дајхмановим налазима. На огласној табли у централи ИНТ-а Управа је истакла како Дајхманово откриће "може само да користи онима који су одабрали да негирају обим злочина почињених у северној Босни за време грађанског рата у Југославији".

Али, и поред свега, све рупе се нису могле запушити. Ево како се због тога жали сам Ед Вулијами у "Обсерверу" под насловом "Остајем код своје приче": "Прес асоцијација је пустила у мрежу клевете, а да нису претходно звали Пени, Јана и мене. Недељни "Индепендент" је објавио клевету, а да није ни помислио да нас зове, додајући томе и свој прилог - опаку примедбу да је Радован Караџић одабрао мене и Пени да окончамо гласине о концентрационим логорима. Караџић је имао пуну контролу над логорима, он је међународни бегунац од правде, који је тражен због геноцида. Сугестија да би он изабрао нас за тај посао је крајње блаћење."

Да је Караџић имао "пуну контролу" над "концентрационим логорима" јесте крупна лаж. А да Пени и Ед не би стигли у Омарску и Трнопоље без личног Караџићевог инсистирања, цела је истина. Постоји о томе и документ.

Караџић је, видели смо, поново упутио позив Пени Маршал да све још једном испита и очисти савест. Ако је шта преостало. Вулијамија није позвао. Глувом је џаба говорити "добро јутро".

Још Ед Вулијами пише у поменутом "Индепенденту": "ББЦ се био сав задихао да улети у причу. "Њузнајт" (ударна политичка емисија) покушао је да организује дебату, а његов уредник за медијска питања, Ник Хајхам махао је Дајхмановим аргументима инсинуирајући да су ИТТ-ови поштени снимци били заваравајући... А "Скотланд Он Сандеј" ме је назвао и питао да ли подржавам судску тужбу ИТНа... Геноцид је, дакле, тривијалан, жртве су попљуване"!

Узимајући гесло свог друга по жртвовању истине у Босни, ББЦ-јевог репортера, Мартина Бела, да бити објективан у Босни значи бити нечастан, Ед Вулијами, пун горде патетике, каже: "Ми смо сада оптужени да смо се комотно понашали са фактима. Све што се, међутим, збило јесте да смо се ми задесили у Омарској и Трнопољу 5. августа 1992. док Мик Хјум (уредник "ЛМ") и Томас Дајхман нису тамо били. Такви нам не требају да нам кажу шта смо ми видели, а шта нисмо".

Ако "ЛМ" издржи маратонску судску утакмицу, на њеном крају Ед Вулијами ће, ипак, морати да судији одговори са "да" или "не" на кратко питање: "Унутра или изван бодљикаве жице?" У међувремену, док се све не оконча, извођачи радова ће уживати у својим трофејима. У Америци, Иранка Кристијан Аманпур је за (поврх свега) занатски примитивно извештавање у стилу Мартина Бела, постигла највишу цену приликом обнављања уговора са ЦНН. Цела екипа ИТН-а окитила се наградом "Бафта" за "најбољу актуелну вест", добила је трофеј Краљевског телевизијског удружења, награду филмског и ТВ фестивала у Њујорку, награду часописа "Бродкаст", награду "Скуп енд њуз" фестивала... Двојица Американаца, Гатман и Бернс освојили су Пулицера...

ИТН и "Гардијан" кренули су са своје стране, да моћним инструментима којима располажу на медијској сцени дискредитују и Дајхмана и објављивача његовог истраживања. ИТН-ова претња и ултимативни захтев часопису да ситно исецка све примерке листа пре него што је изашао на тржиште нису уродили плодом и креће опробана прича: довођење у питање "опште утврђене" истине представља "ревизионизам". Ако Дајхман и компанија покушавају сада да поново испитају причу о Трнопољу и другим српским концлогорима за које је "непобитно утврђено" да су босански "ехо и реплика" нацистичких логора и Холокауста, то је онда, аутоматски, негирање Хитлерових логора смрти и јеврејског Холокауста. Ед Вулијами дословице ће, у нападу на Дајхмана, употребити инвентар "ревизија", "негирања Холокауста", "тривијализација геноцида и пљување по жртвама нацизма".

Метод је, колико увредан јеврејској патњи, толико и ефикасан. Утолико ефикаснији што је већ испробан у живој пракси када су, управо поређењем Срба са нацистима, а лансирањем лажи о постојању српских логора смрти "по узору на Хитлерове", утицајно јеврејско јавно мнење и организације окренули против Срба.

Сва терминологија је убачена у игру. Ед Вулијами у "Обсерверу" враћа у оптицај Хитлеров "Белсен" управо како је то учинио високотиражни "Дејли Мејл" после објављивања сторије Пени Маршал из Трнопоља.

Уз "Белсен" иде упоредба са Хитлеровим "јуден фрај" (Немачка очишћена од јевреја) и Вулијами узвикује "муслим-фрај" у Босни.

У одговору Дајхману под насловом "Остајем код своје приче", Вулијами говори о "гулагу концлогора, од којих смо ми видели два. Омарска је била тамни инферно сакаћења, изгладњивања и убистава. Трнопоље је било друго паклено место кроз које су пролазили затвореници из кућа или са других места бежећи од систематског убијања у њиховим селима, да би овде чекали да буду коначно етнички очишћени".

Све у једној реченици: гулаг, концлогори, инферно, изгладњивање, систематско убијање, етничко чишћење! Вулијами напада, док ИТН - у подели улога - држи под паском остале медије у Лондону. Да се не би прича проширила, а конкуренција кренула у властито испитивање "у камен уписане истине" о Трнопољу.

У међувремену, Дајхман је обасут погрдама и увредама у покушају личне дискредитације. Лук Хардинг из "Гардијана" кога је Вулијами истурио да се ситно обрачунава са непријатељима, назива Дајхмана психопатом, минорним новинаром који пише за "опскурне" листове. Дајхман је болестан од "профилиране неурозе", човек који је "загризао више него што може прогутати", стални члан ултралевичарских гангова, удружен са "непоправљивим српским националистима", "самозвани експерт босанских збивања", "потајни Србофил" и на концу, "човек који је ожењен српском женом". При томе једино у овој последњој оптужби има педесет одсто истине: Дајхман је, заиста ожењен женом. Која није (осталих педесет посто) Српкиња нити показује склоности да то буде.

Коначно, Дајхман, нема права - поручује му Хардинг - да се јавља: он је у Хагу сведочио као сведок одбране (у процесу Душку Тадићу). Хардингов бос, Ед Вулијами је сведочио у Хагу као сведок оптужбе. Он има права.

Напад на личност Дајхмана је само декор крунске оптужбе да се неко усудио да доведе у питање концлогоре, Холокауст и нацистичке погроме доводећи у питање лаж из Трнопоља.

"Српска политика "муслим-фрај" државе, према Вулијамију, јесте ехо Хитлерове политике "Јуден фрај". Само што није истина. Српска популација у Босни била је против одвајања Босне од југословенске федерације. Грађански рат који је уследио након декларације муслиманског председника (Изетбеговића) о независности, био је, нема сумње, ужасан сукоб у коме су почињена зверства са све три стране. Али то није био Холокауст.

Портретирање рата у Босни као Холокауста има јасну последицу: ту постаје императив да се стане уз муслимане против Срба. Злочини почињени над Србима, као што је била Крајина, могу да се прикрију, јер то не улази у оквир задатог. За неке, било каква манипулација фактима јесте оправдана ако служи "великој истини". А "велика истина" је да је Хитлер поново реинкарниран. Овога пута у лику лидера босанских Срба Радована Караџића". (Томас Дајхман)

Мит о босанском Холокаусту је издашно обезбедио морално оправдање за западну војну интервенцију. Међународни трибунал у Хагу преузео је, у оптужници против Караџића, Младића и других Срба, уместо факата, поглавља мита и медијских мистификација. Оптужница врви од "доказа" од којих би морао да се огради сваки суд који држи до себе. "Холокауст", "геноцид", "етничко чишћење", "концлогори", "систематско убијање" - све је то пресуто из медијског материјала у хашку оптужницу

[dimitrije]

--------------------------------------------------------------------------------

После крви

Балканска несрећа деведесетих година била је дело комлексних дејстава историје, географије и интереса. Рат у Босни био је суров израз овог комплекса, мада не и новост, са становишта простог историјског осврта. За непосредне јунаке драме било је то понављање већ виђеног и доживљеног. Овога пута од призора историје и сећања мањкало је набијање на колац.

Запад је у караказам, у ову за њега неиспитану теорију историје и географије ушао са својим доприносом - интересом. Тај "допринос" био је погибељан. Отворена су сва врата свим могућностима. Нарочито оним најгорим. Распала се једна релативно просперитетна земља. Потекла је крв.

Данас, после крви, сви учесници драма јединствени су (бар декларативно) у једном једином: помирење на Балкану тешко је оствариво без истинске катарзе. А то очишћење тешко је замисливо без извођења криваца за југословенско крвопролиће и, следствено, ратних злочинаца у том крвопролићу, пред лице правде. Овде почиње разлаз. Вође се одмах деле на питању: могу ли кључни виновници југословенског крвопролића да сами себе аболирају и онда тако "очишћени", да успоставе политичко суђење унапред именованим ратним злочинцима, преко трибине правног униката какав је Међународни суд за ратне злочине у Хагу?

"Словенија и Хрватска су узрочници грађанског рата у бившој Југославији. Њихово насилно отцепљење које је у супротности са актима Хелсиншке повеље и њихово насилно заузимање граничних прелаза бивше Југославије директно су увукли земљу у ратне обрачуне. Америка и Европа, нажалост, нису истрајале на позицији да Југославију треба очувати, а тамо нема невиних од страхота којих смо сада сведочили. Кривица је на свима."

Ове речи проналазим у мојим вашингтонским белешкама, а изговорио их је у јануару 1995. на Капитол Хилу, Џејмс Бејкер, бивши амерички државни секретар, кључни актер догађаја који су довели до распада бивше Југославије и потоњих крвопролића. У пледоајеу који је много личио на час покајања, тако трагично окаснелог, Бејкер пред Спољнополитичким комитетом Представничког дома, прича конгресменима како је приликом посете Београду 1989. и у другим приликама, упозоравао да уколико дође до отцепљења насилним путем, једностраним актима, Југославији прети "паклени грађански рат".

"А управо се то ДОГОДИЛО. И чињеница је да су Словенија и Хрватска, упркос нашим упозорењима, насилно извршиле отцепљење. Оне су прекршиле све акте Европске организације за безбедност и сарадњу, употребиле силу и то је изазвало грађански рат."

Бејкеров наступ у Конгерсу био је новост за многе уши на Капитол Хилу где су до тада као "сведоци" углавном дефиловали муслимански (понекад хрватски) функционери довођени преко муслиманских лобиста, бившег конгресмена Френка Маклоског, сенатора Џозефа Бајдена и других. Има ли тврђег признања о кривици од овог Бејкеровог? Човек је руководио америчком спољном политиком у критичним годинама југословенске несреће. У сред Конгреса именовао је локалне покретаче те несреће Словенију и Хрватску (поштедео је Изетбеговића чији је министар спољних послова Харис Силајџић управо тада у САД ширио крупну лаж о седамнаест хиљада убијених муслиманских беба и шездесет хиљада силованих муслиманки) и признао америчку и европску кривицу. Дакле, злочина против мира.

Бејкер је коначно проговорио, али је у Вашингтону спуштена тешка завеса на то поглавље. Наметнута је сурова блокада. Време трагедије почело је да се броји од неког другог времена. Јер, ако су у насталом грађанском рату почињени геноциди и други злочини, без обзира ко их је починио, њих не би било да није било рата, да није било злочина против мира. Бејкер и његов председник Џорџ Буш отишли су са сцене, дошао је Клинтон и госпођу Медлин Олбрајт поставио за амбасадора УН. Пуна необјашњивог (јеврејског) одијума према Србима (тек доцније "открива" да је и јеврејског порекла), Медлин Олбрајт се свим жаром и срцем бацила на посао да буде мајка Међународног суда за ратне злочине, пред који ће, силом америчке глобалне доминације бити, са ситним изузецима, изведени представници српског народа.

Чим је Олбрајтова издејствовала свој Међународни суд, Караџић ће бити оптужен за све злочине. Позван је у Хаг, а да, на пример, Фрањо Туђман није позван ни на "информативни разговор" за истински геноцид у Пакрацу и први случај етничког чишћења на хиљаде Срба. Да не говоримо о Крајини, злочину највећег етничког протеривања једног народа. У међувремену, Алија Изетбеговић ће, у лицемерју којег ће се сећати будуће време, постати примерак демократије и страшне злочине у истинским концентрационим логорима у Арчину и Челебићима и покољ Срба у Источној Босни. Позван је Радован Караџић због "злочина" у измишљеном концлогору у Трнопољу. Срби су у балканској несрећи деведесетих година били жртва комплекса интереса и невоље да су "изградили кућу насред пута", али и жртва неповољних околности. Долазак Медлин Олбрајт на сцену поклопио се са општом религијом демонизације Срба где год били - у Србији, Босни и другде. А то се, опет, сусрело, случајно или нимало случајно, са опхођењем западних медија и западне политике. Свет је угледао чудовиште муслиманске невиности и српског злочина.
__________________