Banat
05-05-2006, 12:04 AM
Ипак је било Хрвата у Банату, и то још хрватске господе, тј. племства:
ДОСЕЉАВАЊЕ ХРВАТА У БАНАТ
племићи у опанцима
Арондација земљишта за територију Војне границе у
Хрватској извршена је између 1784. и 1788. године, па је том
приликом Загребачка бискупија уступила свој велики посед
за потребе Карловачког генералитета. Ради обештећења
Бечки двор понудио је у замену Бискупији прворазредну
земљу у Банату, на тадашњем Биледском властелинству.
Преговори око замене били су приведени крају и трампа је
озакоњена донационим писмом цара Фрање II од 12. марта
1801. године. Загребачки бискуп после тога требало је да
пресели своје вазале, који су до тада живели на арондираном
земљушту дуж Купе, на нове поседе Бискупије добијене
у Банату и те исте 1801. године наредио им је пресељење
на нова имања.
Сеоба није трајала дуго.
Још исте године сви Хрвати са ранијег поседа Биску-
пије дуж Купе преселили су се и настанили у Неузини,
Боки, Сечњу, Маргитици, Јарковцу и Ботошу. Приликом
настањивања у Банат, пресељени Хрвати добили су уз земљу
и племићке титуле као награду за учињени уступак Хаб-
збуршкој монархији својим пресељењем. У ствари, статус
тих хрватских „племића“ био је двојак јер су једни
међу њима били „армалисти“, тј. они који су постали
племићи војном службом још раније, док су они бројнији
били племићи са „донацијом“ јер су племство стекли тако
што им је оно било даровано пресељењем.
(...) Неупоредиво више било је оних других племића ско-
ројевића, племића „са донацијом“, људи необразованих, до
јуче сељака које су Банаћани звали „племићи у опанцима“,
а они су се понашали непримерено свом племићком преди-
кату па су сировом претенциозношћу себе често извргавали
подсмеху староседелачке околине.
(...)
пропили имања по крчмама
Досељени Хрвати, новопечени племићи, скоројевићи,
подругљиво названи „племићи у опанцима“, који су добили
велике комплексе земље, уображени у своје племство,
а нерадни, сматрали су да им се сви морају кад их сретну
клањати и захтевали су и да им се склоне с пута, па макар
и у јарак, и тешко натоварена кола. Очекивали су да се
њихова наређења, макар и несувисла, извршавају и све су
више себе излагали спрдњама и ругању средине у коју су
се доселили. Већина међу њима никако се није сналазила у
Банату, где су савремена земљорадња и радиност са радним
навикама, као и начин обраде земље, већ биле достигле виши
степен него што је то било у крају из којег су се доселили,
али су они, уместо да се томе прилагоде и нешто од тога
прихвате, своја незадовољства и сударе са средином утапали
у пићу по крчмама. Ницале су нове крчме и пуниле се
постојеће, у њима су ови веселници расипно трошили и
пропијали олако добијена имања. Није био редак случај да
„племићи у опанцима“ оставе за једну ноћ крчмару по
неколико јутара земље, па су се многи убрзо презадужили
и имања су им отишла „на добош“.
Тако је за кратко време дошао до 900 јутара зиратне
земље крчмар Јован Хорват, точећи овој веселој братији у
теревенкама пиће на вересију и задужујући их до те мере
да су били принуђени да плаћају целом својом имовином.
Или, трговац Пробст из Сечња, кредитирањем банатских
хрватских племића, „искајишарио“ је од њих у неузинском
атару преко 3000 јутара земље.
Због распусног и нерадног живота, а и политиканства
и кортешких борби којима су се свесрдно посветили, исти-
чући своје племићке кандидатуре, убрзо су изгубили своја
имања готово сви банатски хрватски племићи „са до-
нацијом“.
Из књиге „СЕВА МУЊА, БУЋЕ ОПЕТ БУНА“, Милана Туторова.
ДОСЕЉАВАЊЕ ХРВАТА У БАНАТ
племићи у опанцима
Арондација земљишта за територију Војне границе у
Хрватској извршена је између 1784. и 1788. године, па је том
приликом Загребачка бискупија уступила свој велики посед
за потребе Карловачког генералитета. Ради обештећења
Бечки двор понудио је у замену Бискупији прворазредну
земљу у Банату, на тадашњем Биледском властелинству.
Преговори око замене били су приведени крају и трампа је
озакоњена донационим писмом цара Фрање II од 12. марта
1801. године. Загребачки бискуп после тога требало је да
пресели своје вазале, који су до тада живели на арондираном
земљушту дуж Купе, на нове поседе Бискупије добијене
у Банату и те исте 1801. године наредио им је пресељење
на нова имања.
Сеоба није трајала дуго.
Још исте године сви Хрвати са ранијег поседа Биску-
пије дуж Купе преселили су се и настанили у Неузини,
Боки, Сечњу, Маргитици, Јарковцу и Ботошу. Приликом
настањивања у Банат, пресељени Хрвати добили су уз земљу
и племићке титуле као награду за учињени уступак Хаб-
збуршкој монархији својим пресељењем. У ствари, статус
тих хрватских „племића“ био је двојак јер су једни
међу њима били „армалисти“, тј. они који су постали
племићи војном службом још раније, док су они бројнији
били племићи са „донацијом“ јер су племство стекли тако
што им је оно било даровано пресељењем.
(...) Неупоредиво више било је оних других племића ско-
ројевића, племића „са донацијом“, људи необразованих, до
јуче сељака које су Банаћани звали „племићи у опанцима“,
а они су се понашали непримерено свом племићком преди-
кату па су сировом претенциозношћу себе често извргавали
подсмеху староседелачке околине.
(...)
пропили имања по крчмама
Досељени Хрвати, новопечени племићи, скоројевићи,
подругљиво названи „племићи у опанцима“, који су добили
велике комплексе земље, уображени у своје племство,
а нерадни, сматрали су да им се сви морају кад их сретну
клањати и захтевали су и да им се склоне с пута, па макар
и у јарак, и тешко натоварена кола. Очекивали су да се
њихова наређења, макар и несувисла, извршавају и све су
више себе излагали спрдњама и ругању средине у коју су
се доселили. Већина међу њима никако се није сналазила у
Банату, где су савремена земљорадња и радиност са радним
навикама, као и начин обраде земље, већ биле достигле виши
степен него што је то било у крају из којег су се доселили,
али су они, уместо да се томе прилагоде и нешто од тога
прихвате, своја незадовољства и сударе са средином утапали
у пићу по крчмама. Ницале су нове крчме и пуниле се
постојеће, у њима су ови веселници расипно трошили и
пропијали олако добијена имања. Није био редак случај да
„племићи у опанцима“ оставе за једну ноћ крчмару по
неколико јутара земље, па су се многи убрзо презадужили
и имања су им отишла „на добош“.
Тако је за кратко време дошао до 900 јутара зиратне
земље крчмар Јован Хорват, точећи овој веселој братији у
теревенкама пиће на вересију и задужујући их до те мере
да су били принуђени да плаћају целом својом имовином.
Или, трговац Пробст из Сечња, кредитирањем банатских
хрватских племића, „искајишарио“ је од њих у неузинском
атару преко 3000 јутара земље.
Због распусног и нерадног живота, а и политиканства
и кортешких борби којима су се свесрдно посветили, исти-
чући своје племићке кандидатуре, убрзо су изгубили своја
имања готово сви банатски хрватски племићи „са до-
нацијом“.
Из књиге „СЕВА МУЊА, БУЋЕ ОПЕТ БУНА“, Милана Туторова.